fbpx

SUOČAVANJE SA TUGOM I PATNJOM OSLOBAĐA OD ANKSIOZNOSTI

Suočavanje sa tugom i patnjom oslobađa anksioznosti i otvora put za radost? Možda zvuči besmisleno ali, u ovih skoro 10 godina rada sa klijentima pokazalo se da najčešće odustajemo od putovanja ka boljitku kada krene suočavanje sa tugom i patnjom. Dve su staze kada naiđemo na njih: jedna je ona kada osoba prekine terapiju misleći da ste je vi ubacili  u ova neprijatna osećanja. I tu postoje dve staze – totalno odustajanje i ponovno zatrpavanje ovih emocija nečim drugim, pa se za trenutak učini da su stvarno bili u pravu jer eto… sad su opet dobro (a u stvari tuga i patnja samo čekaju sledeći momenat da pokušaju da isplivaju) ili odlazak na neku novu terapiju u kojoj će raditi opet dok ne dođe neko od ova dva stanja). Drugi put je onaj kada je osoba spremna da prođe kroz ovaj proces – samo mu je potrebna potvrda da je sve to u redu, i da je u radu osećati se i tužno i patiti i da će nakon toga sinuti sunce, to jest, da je sve binarno i da će nakon svega ponovo osetiti istinsku radost života. Krenimo u priču i razumimo zašto je važno suočavanje sa tugom i patnjom. 

Suočavanje sa tugom i patnjom. Dete na listu spokojno plovi kroz nemirne vode.

Nisu roditelji krivi 

Pisala sam u prošlom tekstu o četiri zatrpane emocije koje nam u odraslom dobu ne daju da živimo onako kako to odrasla osoba treba i može da živi. Da raskošno oseti sve tuge i patnje i da uživa u radosti i sreći. Sve to polazi iz našeg najranijeg stadijuma života. Suočavanje sa tugom i patnjom bitan je proces u našim životima. Kao i s besom i radošću. 

Znate, ne možemo stalno čeprkati po svom detinjstvu i pitati se zašto li su nas roditelji, staratelji, oni uz koje smo odrastali učili da nije dobro i nije lepo iskazivati ove emocije. Ono što mogu da pretpostavim jeste:

  • možda su i njih tako učili
  • možda umeli da se nose sa nama u tim stanjima
  • možda nisu ni sami sa sobom umeli da se nose u tom periodu, a ni danas
  • možda su mislili da će nas poštedeti nekih situacija u budućnosti
  • možda nisu ništa mislili, već im je bilo lakše da svi budemo kul, praveći se da je sve ok…

Mnogo možda na koje vam ne mogu dati odgovor. Niti mislim da je sada nakon toliko godina bitno da čačkamo što su nam branili. Niti da ih krivimo. To je sve prošlo, i mi smo odrasle osobe koje sada treba da oslobode. Čega, pitate se, treba sada da se oslobodimo? Prvo, toga da u drugima (posebno roditeljima) tražimo krivicu, a drugo da oslobodimo i pustimo ove emocije da budu deo naših života. I to je  način da se oslobodimo ili smanjimo anksioznost i paniku.

Ovo je jedan deo priče o unutrašnjem detetu

Dugo nisam razumela kako osloboditi unutrašnje dete jer mi nije bilo baš najjasnije a šta ga je to zarobilo i zbog toga nisam znala ni šta oslobođam. Teško su mi išle vizuelizacije. I svaka radionica na koju sam išla poslednjih nekoliko godina pre korone u sebi je sadržavala istu meditaciju. A da nikad niko nije do kraja objasnio zašto je to dete zarobljeno, ni kako. Ili ja to nisam umela da razumem jer nisam razumela sebe. Kad sam prvi put radila ovu vođenu meditaciju, plakala sam.  Jer me je ono što sam videla prilično porazilo. U stvari, nismo uspele da uspostavimo nikakvu komunikaciju ja i ona mala koju sam vizualizovala. Nisam mogla da joj objasnim tugu, niti da se obradujem što sam ga videla. Bila je to jedna ravna emocionalna linija. Bilo je to jedno sećanje koje sam uspela da iskreiram jer je voditeljka seminara do dobro radila. Svaki sledeći put za mene je bilo mučenje jer više ni tu sliku nisam umela da prizovem. I osećala sam se bezveze i zaglavljeno i neuspešno jer mi ne ide. 

Unutrašnje dete i ove četiri emocije

Moje unutrašnje dete je ostalo zaglavljeno. I taj osećaj zaglavljenosti često imam i sada. Zato i tragam za još nekim putevima kako da taj osećaj zaglavljenosti oslobodim. Sve zbrkano pretvorilo se anksioznost sa kojom sam se godinama borila. A da to niko nije znao. Jer ni ja nisam znala. Samo sam znala da mi jako nije dobro. I da ne znam kako dalje. A niko mi nije davao ni savet, ni lek, ni terapiju. Moderna medicina osim lekova malo toga nudi. To jest, ono što nam se nudi kroz plaćeno zdravstveno. Daj lek i vrati ga u sistem. Reci da je pod stresom i vrati ga u sistem. Reci mu da je sve u glavi i vrati ga u sistem. Reci da to nije ništa i vrati ga u sistem. I, ne, ne odnosi se ovo na sve lekare. Ali, oni u sistemu nemaju vremena da sa nama popričaju. Da nas čuju. Da razumeju. Jer sve se svodi na onih 10 ili 15 minuta. I na to da ne možete beskonačno puta da dobijete uput. Već ste bili. Ne mogu da vam dam uput. Jer, lekarima opšte prakse su često vezane ruke. A nekad iskreno, i neće da ih odvežu. Mene 10 godina niko nije slao dalje od kardiologa i gastroenterologa i na kraju kao fil na tortu kod lošeg endokrinologa. No, sve je to druga priča. Kvalitetnih lekara i praktičara i terapeuta ima isto kao i nekvalitetnih. Ovo je deo moje priče. 

Bio je to krug. Dok nisam sama pronašla i terapeuta i homeopatu i kasnije i Bahovog praktičara i dobrog endokrinologa i radiologa i psihologa i sve ostalo. Neke tehnike meni lično nisu prijale, ali o tome neću jer bi bilo nefer da moje loše iskustvo pomuti dobrobit nekih tehnika.

Naučila sam da određene okolnosti iz sadašnjeg života umeju da pokrenu traume koje je doživelo to dete. E, sad kad pričamo o traumama, uvek nam je u glavi da to mora biti nešto što otprilike završi na sudu. Ali nije uvek tako.

Izazovi odrastanja

Moje detinjstvo je bilo lepo i uspomene koje imam su kakve samo poželeti možete. I nemam nikakvu istinsku traumu da bih vam je ispričala. Ali, sam razvila strah koji dugo nisam uspela da osvestim otkud u meni (bez dobrih praktičara on bi i dalje bio dobro skriven od mene). Taj strah je bio uzrok i moje anksioznosti i čestih nesanica. Imam i danas ponekad, zato tragam dalje i delim sa vama put kojim idem.

Nisam razvila osećaj za radost u potpunosti. Ja ni danas ne umem da pokažem radost. A radosna sam. A to onda izazove osećaj krivice da nisam tom nekom pokazala da me je gest, reč, poklon zaista dirnuo.

Ne umem ni bes baš da do kraja izrazim. Ni da se posvađam kao čovek niti da kažem u nekoliko reči to što me je do besa dovelo. I to je jedan od začina moje anksioznosti. 

No, taj potisnuti bes (jer ja samo ne umem da ga izvedem na površinu) dovodi do toga da sam prilično cinična i da umem da povredim ljude do kojih mi je stalo nekom rečju ili opaskom. Dok izgovaram ja već znam da je pogrešno, ali otišlo je i onda se sa tim treba nositi. Prigovaranje, zvocanje, pametovanje – još jedan začin nastao od potisnutog besa i netolerisanja nekih čak i banalnih stvari.

A patnja? I ona ode u anksioznost – mada sam osvestila da je ona sastavni deo života i da je jako bitno znati patiti i nositi se sa patnjom.

Okidači

Neka bezvezna scena na filmu, tekst u novinama, nežnost krajičkom oka dotaknuta, suze drugih ljudi, ostavljena deca, ostavljeni stari ljudi, priče o deci i roditeljima – sve to otvori vrata nekim starim događajima. Nekim situacijama u kojima nisam znala odreagujem na adekvatan emocionalni način jer nisam ni znala zašto se nečeg bojim ili zašto ne puštam suzu a bilo bi sasvim normalno da to uradim.

Kada se suočimo sa ovakvim situacijama mi često reagujemo iz ugla onog deteta i odluke koje donosimo, jesu odluke povređenog deteta. I, to je ta kvaka. I to je priča ovog nivoa duše. Naučiti da čujemo i poslušamo sebe kao odraslu osobu, i da reagujemo mudro i promišljeno. Da na taj način povežemo sebe odraslog i to dete. Da tako zacelimo ili još bolje razjasnimo gde smo se to zaglavili i da oslobodimo nataložene emocije koje su prekrile našu istinsku radost, patnju, strah i bes. Da ih osetimo onako kako treba.

Šta dobijamo time?

Dobijamo zdrave osnove za sve što nam se u životu dešava.

Dobijamo potpunu prisutnost u sadašnjem trenutku.

Dobijamo sebe kao zrele osobe koje su preuzele odgovornost za svoj život.

Dobijamo mudrost da rešavamo svakodnevne izazove.

Dobijamo osećaj lakoće jer prepoznajemo situacije u kojima se nalazimo i reagujemo na njih adekvatno.

Odakle krenuti u suočavanje s tugom i patnjom

Pošto vam pišem prvenstveno iz ugla praktičara, ali, i iz ugla nekog ko začini terapiju i nekim drugim tehnikama i/ili pratnjom kroz proces, krenuću od esencije koja mi se učinila najadekvatnijom za početak ovog procesa. To je cvetna esencija Fuscia (iz Kalifornijske linije esencija).

Zašto baš ona?

Cvetna esencija Fuksije pomaže da se prihvate emocije koje su davno potisnute i da se prihvati dugo zanemarivana i potisnuta tuga. Znam unapred da ćemo se ova esencija i ja dugo družiti. Jer izazovi iz ranog doba koji nas prate čitav život se ne počiste za jedan dan. Ali, ono što je dobro jeste da sam stigla do uvida o tome šta me to blokira sve ove godine. I na čemu treba raditi.

Život mi je pre toga dao veoma raskošne izazove i za tugu i za strah i za bes i radost. I pomogao mi da zagrebem svako od ovih polja moje duše. Sada znam zašto se uvek sve završavalo anskioznošću, panikom. Sada znam zašto utehu potražim u materijalnim vrednostima i da to nije rešenje. Sada znam zašto me tako jako uznemire konkretne situacije u kojima bi trebalo odreagovati hladne glave, a ja prođem čitav jedan mali slom u sebi jer još uvek ne umem u potpunosti racionalno i iz uloge odraslog da reagujem.

Sve znam. Samo sada to treba osloboditi. I tada ponoviti onu meditaciju za unutrašnje dete. Možda ću je tada istinski razumeti.

A pošto sam pisala u nekim prošlim tekstovima i o tome da je dobro poraditi i na nekim drugim aspektima vezanim za nivo duše, podeliću sa vama šta sam sve našla da je u vezi sa ovom esencijom i na čemu još radi 🙂

Suština cveta Fuksije je da nam pomogne da prihvatimo dugo potiskivana osećanja: tuge, bola i patnje. Kroz ovaj proces otkriva se unutrašnje dete.

Boje koje idu uz ove emocije: crvena, ružičasta i ljubičasta

Arhetip: Sirena

Poznata kao “Devica s mora” ona istovremeno naseljava dva sveta: vodu (emocije)  i vazduh (intelekt). Ona je sposobna da se spusti u morske dubine i da pronađe skriveno blago svojih emocija iliti sopstveno Ja. S druge strane ona uspeva da se izdigne iznad površine okeana, prema suncu i krene gore, prema višim nivoima svesti. Oko vrata ima bisere mudrosti, koje je stekla oslobađajući emocije zakopane u prošlosti. 

Šta nam donosi ova esencija: uči nad da se slobodno krećemo između emocija i intelekta. Povezuje ih u celinu. Uči nas da hrabro prihvatimo život u svim njegovim oblicima – uključujući i bol i patnju jer na taj način jačamo sebe. Omogućavamo svojoj duši da ne ostane zaglavljena sa emocijama koje je zbunjuju i od koje onda beži i pokušava da ih skloni. Kad sve to odradimo mi smo celina. Mi izranjamo iz vode (kao nekad iz materice) na svetlost dana.

Esencija Fuksije pomaže nam da prođemo transformaciju duše, duha i uma i da otkrijemo novi svet.

Ovo je samo jedna od esencija koja se koristi na ovom nivou duše. I svaki praktičar intuitivno može da nasluti šta bi sve ovde bilo korisno koristiti. Bitno je samo da ne počistimo trenutni bes, strah, patnju. Njih treba da naučimo kako da preživimo. Poenta ovog nivoa je da oslobodimo ono što je ostalo u nama jer nismo naučili ili nismo smeli da ispoljimo određenu emociju. I budite uporni. I nemojte odustajati ako vam se neka emocija koja dođe ne dopadne i nemojte bežati od sebe. Ovo je proces pronalaženja i otkrivanja skrivenih bisera u nama. Koje treba izneti na svetlost dana. Ako ste i vi na putu i učite suočavanje sa tugom i patnjom, pridružite mi se. 

Družimo se i ovde.

  •  
  •  
  •  
error: Content is protected !!