fbpx

KAKO DA SAČUVAMO PETRA PANA I ZVONČICU U SEBI – KAKO BALANSIRATI RADOST I ODGOVORNOST

Vremena nikad nisu laka. Samo nama nekad ide malo bolje, nekad malo gore. Koja god su vremena bila i koja god je vlast bila i u kojoj god ste zemlji uvek je nekom mnogo dobro, nekom osrednje a nekom baš mnogo ne valja. E, sad da može bolje, uvek može. Da može uređenije, može. Da može lakše – može. Ali, u ovom životu imamo samo jedan način da dođemo do onakvog života kakav mislimo da zaslužujemo. Taj jedan način je ono što bih nazvala NAŠ NAČIN.

Photo by Lê Tân on Unsplash

I svako ima drugačiji naš način – neko se prepusti jer misli da drugačije ne može, neko se koprca da skrpi jer je zaglavljen okolnostima, neko se dobro snalazi i u zlatnoj je sredini, nekima još dobar vetar duva u leđa pa ta zlatna sredina bude zlatna visina, ali svako sam zna kako je do toga došao. a svaki od ovih nivoa zahtevaju jednu vrstu ličnog angažovanja.

Onaj što govori da ne može taj se sam i trudi da dokaže da drugačije ne ide

Prosto nekad imam utisak da će sam sebi podmetnuti koji klipčić u točkove samo da bude u pravu. I, ako mislite da je nesrećan, nekako mislim da nije. Sam birao, sam izabrao, sam viče iz svog ćoška. Probajte da mu pomognete i videćete koliko će se truditi da vam dokaže da njemu pomoći nema. To je njihov jedini trud.

Ovi što se koprcaju – oni imaju neku otežavajuću okolnost ali su na dobrom putu ka zlatnoj sredini 

Ili su ih neke stvari prevazišle (treba savladati novu veštinu, kupiti novi alat ili promeniti prostor), ili im okolina (porodica, partner, deca) usporavaju vreme jer bez njih taj put dalje ne ide, a ovi se ne trude ili barem se ne trude dovoljno. Ovo je najteža faza jer morate raščistiti sa njima da li hoće da napreduju sa vama, da unapređuju kvalitet života ili ne. Ako vidite da tu promene nema onda morate da budete spremni da ili i vi odustanete (što će vas učiniti nesrećnima i trajno nezadovoljnim) ili da raščišćavate taj odnos pa da budete malo tužni, ali olakšani za teret koji ste vukli radeći i za sebe i za tog nekog.

Zlatna sredina je ono čemu svi težimo

 Da nam bude udobno, da budemo zadovoljni, da uvek može još, da ima prostora za još napredovanja, ali i da u tom stadijumu imamo taman. Taman za sve. Za u se i poda se. I da se stavi nešto sa strane.

A ako vam dune vetar u leđa, ako je ta ideja ili ako su okolnosti toliko dobre da se poklope sa trenutkom i da u tom trenutku donesu maksimum, onda idete u zlatni vrh. No, tamo ne ide mnogo njih (o dijamantskim i ostalim vrhovima ni ne govorim, to je van ove priče).

Korak od koprcanja u kom imate onaj elementarni minumum – plaćene račune i tri obroka dnevno do zlatne sredine i nije tako velik kao što izgleda

Obično treba malo reorganizovati život i navike i vi ste na putu. Treba ponekad poraditi na svesnosti, na energiji, razbiti stare obrasce po kojima smo sebe smatrali nesposobnim ili nedostojnim za nešto bolje. Sve kočnice su u nama. I svi pokretači takođe. Osvrnite se oko sebe. Koliko puta ste sebi rekli – pogledaj ovog ja mu ne bih ni 2 ovce poverio, a on radi to i to. Radi jer u njemu nema blokada. On u sebe veruje. Kad vi verujete u sebe i ljudi oko vas veruju. Ubedite ih da ste baš vi taj ko određeni posao radi najbolje na svetu.

Ali, ako hoćete u zlatnu sredinu, tu nema fušeraja

Nema radim do pola. Nema idem na sreću pa šta bude. Ima dobro pripremljenog terena, ima dobro izučenog onog čime se bavite, ima toga da u svakom trenutku vrlo dobro znate čime se bavite i šta možete da ponudite. Ima toga da znate da ste u tome što radite, ako ne najbolji, ali za sebe najbolji u tom trenutku. Ima mnogo zalaganja, ali i lepih rezultata.

Da li ste vi možda u zaglavljenoj fazi? Iskoristite je pametno i zapitajte se:

– šta ja to treba da menjam

– umem li to da radim sam

– kakve rezultate želim da postignem

– koje su moje kočnice ili ko je moja kočnica.

Kad znate šta treba promeniti da bi krenulo nabolje, počinite da postavljate temelje

Znate da bez toga ni jedan posao neće funkcionisati. Ako su vam temelji loši, i najbolji sprat će se brzo urušiti. A, to će vas vratiti u fazu u kojoj ćete sebi dokazivati – eto, bolje da nisam ni počinjao – ne umem ja to. Umete, umete, samo ste iz nekog razloga (lenjost, inertnost, preračunavanje kapaciteta) preskočili temelj. Da podebljam još jednom – postavite dobar, čvrst, dubok, jak, armiran temelj, da vam posle onaj lepi sprat koji nadogradite ništa ne može srušiti. Može vas malo zaustaviti neka okolnost tokom vremena, ali to će tada biti samo prolazni zastoji.

Sledeće pitanje je umem li ja to da radim

 Ako ste nešto rešili da radite sigurno imate barem neku ideju o tome kako se to radi. Postavili ste temelje, ispitali tržište, uradili sve ono što vi umete – iščitali na netu iskustva pozitivne i negativne strane nekog posla i došli do neke zapreke. Tada pitajte onog ko taj posao ume da radi. Pitajte kako da rešite određeni problem, kako da nastavite dalje, koji bi vam on savet dao. Poslušajte onog ko ume. Ne slušajte onog ko vam govori da se manete ćorava posla, nije vreme ni trenutak, ni godina ni doba. Ako to radite, onda je najbolje da odmah i ovo prestanete da čitate.

Kakve rezultate želim – to vam je sledeća stavka

Treba da znate zašto ste sve u stvari i započeli. Radim to da bih živeo lagodnije, da imam normalne prihode, da radim za sebe i svoju porodicu, da ne razmišljam o nekom gazdi koji me isplaćuje ili ne isplaćuje, radim jer mi to pričinjava zadovljstvo. Ako radite samo radi drugih i zato što vam sede za vratom da treba nešto pa ste se vi prihvatili čega bilo samo da ih skinete sa grbače, onda batalite posao. Koprcaćete se čitav život.

I, poslednje, mada bi trebalo da bude prvo pitanje jeste – šta me to koči, ili ko me koči

Krenimo od ovog drugog – ako je pitanje ko vas koči to rešavate tako što postavite tu osobu preda se i pitate – idemo zajedno dalje, imam li tvoju podršku – ili ne. I ravnate se prema tome.

Ako je kočnica u vama –

– onda rešavate to tako što se hvatate u koštac i izazivate sebe – čega se bojim, šta mi to ne da dalje. I nemojte potezati tužnu priču o detinjstvu. To vreme je prošlo, i vi ste sada odrasla i zrela osoba i izgovori tog tipa su smešni. Hoćete li čitav život da se zaklanjate iza roditelja, nastavnika, partnera… koji vas nekad nisu podržali? Nećete, bilo pa prošlo.

Bojite li se da će vas me život promeniti i da ćete morati da odrastete u tom smislu?

Bilo je lepo biti bezbrižno dete, čak i u telu odraslog čoveka koji radi šta hoće, kad hoće, kako hoće. Ponekad padnete, izgrebete koleno, ponekad vam zapreti i malo veća opasnost, ali vi se iz toga uvek dobro izvučete, i nastavite da letite. Mene to uvek podseti na Petra Pana i ekipu. Petar leti sa družinom, život je lep, nema odgovornosti, ne mora ništa unapred da planira, ne mora da misli na račune, obroke, nove gume za kola, cipele, može da se suprotstavi svakom, da se naduri, okrene leđa i ode, da radi sve što rade dečarci kojima je to i jedina briga u životu. Da se igraju. Onda jednog dana – Petar Pan shvati da je ostao sam – gleda kroz onaj prozor kako svako od dece nešto smisleno radi, ali ima i topao krevet i lep dom i ljude oko sebe koji se brinu o njima i o kojima oni brinu, a on je sam. To me podseti na jednu moju priču, ali o tom drugi put. 

Odrastanje ne znači da treba da budete mrgud već da shvatite da na ovom svetu niste sami

Da imate porodicu, decu, roditelje i da ako sa njima delite odgovornost, marljivost, brižnost, posao, onda će svima vama ostati više vremena da onaj Petar Pan i Zvončica i dalje veselo zajedno lepršaju, samo materijalno sigurniji i jači. Pa su im i krila jača i dometi veći.

Da vam to dočaram na svom primeru – ja godinama pišem knjigu. Decenijama, bolje rečeno. I uvek imam dobar razlog zašto mi to ne polazi za rukom. Ja znam da mogu, da sam sposobna, da u meni žive dobre priče, ali uvek mislim:

– nije pravo vreme za to

– moram da zaradim još novaca da bih bila materijalno stabilna dok pišem

– neko će se prepoznati u pričama pa će se naljutiti

– samo još ovo da uradim pa ću to

– samo još ovo za nekog uradim, da ovaj teret nekom skinem…

I tako redom kočim sebe i opravdavam. Uvek se pitam da li je pravo vreme, da li sam suviše sebična ako dam vreme sebi – a onda shvatim da nisam. Ja sam srećna kad pišem, to je moj izazov i moja priča. Opuštam se i prepuštam se. Počinjem.

Znam da će neki iz ovog nešto naučiti. Neki se podsetiti, a neki zamisliti. To mi i jeste bio cilj. Hvala što ste strpljivo čitali do kraja – pa da se u neko vreme sretnemo i vidimo ko je na čemu poradio i ko je do kog nivoa stigao. Srećno nam svima bilo!

 

 

Dobar dan

error: Content is protected !!