fbpx

KOLIKO SMO SEBI VAŽNE – SAZNAMO KAD ODGOVORIMO KOLIKO SMO SPREMNE DA ULOŽIMO U SEBE

Neki dan sam na svom Fejsbuk profilu objavila zabelešku sa jednim jedinim pitanjem: KOLIKO SMO SEBI VAŽNE – potaknuta nekim događajima i čestim pitanjem koje čujem svuda oko sebe – KOJA JE CENA – ne pitajući pre toga za kvalitet, sastav, uloženi trud, vreme, dobrobit koji bilo koji proizvod ili usluga donose. Kao da ono što sebi smemo da priuštimo merimo  samo kroz cenu, a ne kroz dobrobit ili lično zadovoljstvo. Ponekad pomislim – šta bismo odgovorile kada bi nam ona druga strana postavila pitanje A KOLIKO VI MISLITE DA VREDI? Da li bismo umele da procenimo? Da li bi nas neka druga cena privolela da kupimo, zakažemo, probamo? 

Ako ste se zapitale – ako ste i vi ovog trenutka pomislile – stvarno, šta bih rekla… razmislite i o sledećem.

Neko ko nam nešto nudi – od pelcera svog cveća, domaće zimnice, šivenja/tkanja unikatnih predmeta, davanja privatnih časova, medicinskih usluga, savetovanja, praktikovanja neke veštine  – uložio je deo svog života u to. Plaćao škole, fakultete, kurseve. Odvajao vreme.  Pa je vežbao, usavršavao se, dovodio uvek do nekog ličnog savršenstva. Pa je išao na razne dodatne obuke, seminare, radionice. Sve sa ciljem da kad izađe pred potencijalnog kupca, konzumenta, učenika – ponudi ono što najbolje zna i ume. I tome da određenu vrednost.

Sve ima svoju cenu

I sa ovim ćemo se saglasiti. I opet ne mislim samo na novac. Jer, novac je najtransparentniji deo – ako samo pitamo koja je cena i okrenemo se i odemo nakon odgovora – nikad nećemo znati pravu cenu tog nečega što nam se nudi.
Bitnije od materijalnog jeste – ko vam to nešto nudi, kakvo znanje stoji iza njega, da li znamo nekog ko bi nam mogao preporučiti tu osobu ili uslugu, postoje li negde fotografije recimo robe koju prodaje… Da li će to nešto moj život učiniti boljim, kvalitetnijim, inspirativnijim. Da li ću biti funkcionalnija, lepše obučena, bolje ošišana, da li će mi emocije biti u balansu, da li ću se osećati srećnije, opuštenije…
Za mene je ovo uvek pitanje svih pitanja – to je prava cena nečega što želim. Kako će to poboljšati moj život – a ne koliko novca treba da dam. Materijalni deo dođe i ode – ali ako moj duh, duša i telo nisu u balansu – onda ni svi novci koje uštedim misleći da ja ne vredim toliko da sebi to priuštim – nemaju vrednost.

Koliko ja zaista vredim

Koliko sam sebi važna i koliko sebi zaista vredim? Dok ste čitale naslov, verovatno vam je prva asocijacija bila novac  jer smo navikle da se vrednost svega, pa i nas samih – nama samima – procenjuje na isti ovaj način najčešće. Dobro – čak i da je tako – koliko smo sebi vredne i važne? Milena Kostić  je napisala sjajan komentar na FB na moj post. I dobrim delom, dala odgovor, potaknuta svojim dugogodišnjim iskustvom. Milena kaže:
“Potpuno se slažem sa vašim stavom da ćemo kad budemo želeli nešto sigurno naći način da to dobijemo. Ima jedan aspekt koji bi mogao da se doda vašoj dobroj analizi našeg odnosa prema samoj sebi. To je činjenica da smo mi žene bića koja neguju i paze na druge. Od malena smo učene, u tradicionalnoj porodici, da vodimo računa o drugima – onima pored sebe, onima koji su mlađi, onima koji ne znaju ili ne umeju. I taj FOKUS NA DRUGOG, gajen od malena i potvrđivan iskustvom poslednjih 30, 40, 50 ili više godina života mogao bi biti razlog da odustanemo od neke lepe crvene ogrlice: Imam li ja pravo, da li mi je dozvoljeno da investiram u nešto (ogrlica, slobodno vreme, raspoloženje, negovanje sopstvenog zdravlja) što je samo moja stvar? Razum može da nam kaže da imamo pravo, ali se duboko u nama nešto buni na takav način da je lakše odustati nego mu se odupreti i poslušati razum…
Vremena se menjaju, videćemo kako će moderni stil života oblikovati ponašanje tipične žene. Zbog insistiranja na egocentrizmu pretpostavka je da buduća žena neće imati problem da odgovori na pitanje “Koliko vredim sebi?” Što je samo po sebi ne mora činiti lošijom. Samo drugačijom od nas iz starijih sistema.”
Zašto mislimo da nemamo prava da uložimo u sebe? Zašto mislimo da nam nije dozvoljeno da kupimo sebi novu ogrlicu, tašnu, kvalitetnu maskaru? Zašto ne zaslužujemo masažu? Terapiju koja će mi doneti mir i harmoniju, pa ću ja to da prenesem u svoj dom?
Zašto skrivamo i tajno unosimo nove cipele, komade odeće, tašnu? A javno šerpe, hranu, zimnicu…
Zašto, kad se razbolimo, osećamo grižu savesti – jer će sada neko morati da se brine o nama? Jer ćemo biti manje vredne (i pitanje je od čega i sa čim merimo svoju vrednost)? Da ćemo biti manje žene i ženstvene? Kako smo dozvolile da u 21. veku svoju vrednost merimo na tako čudan i komplikovan način da nam je lakše odustati, nego shvatiti da nam je vrednost neprocenjiva. Kao i svakog ljudskog bića.
Setih se i jedne tipične šale sa ovih područja – koja nam može dočarati kako to sebe vrednujemo – kad muškarac ženu pita: “A koliko piva sam za te pare mogao kupiti?” Da li je naša vrednost stvarno izražena tako banalnim stvarima – kutijama cigareta, piva, brzih i jeftinih zadovoljstava koje vrebaju na svakom ćošku i sa svake police.
Berni Zigel,  u sjajnoj knjizi: “Ljubav, medicina, čuda”  navodi još jedan zanimljiv primer.
“Ljubav, medicina, čuda” Berni Zigel

Zašto je tako?

Kraće traje i traži manje ličnog angažmana. Neko drugi preuzima odgovornost za naš život i kvalitet istog. Lakše je kad je neko drugi kriv za propuste u našem životu. Lakše je da na drugog prebacimo: zašto više nismo vitke kao u mladosti, zašto ne ustajemo od računara ili televizora, zašto smo postale asocijalne, ne spavamo noću…
Da postavimo samo nekoliko pitanja da proverimo da li je to tako.
Kuvate li sebi i svojoj porodici?
Da li vam je važno šta jedete na pauzi za ručak?
Da li odvojite barem tri puta nedeljno vreme za fizičku aktivnost?
Čitate li barem jednu knjigu mesečno?
Idete li na kafu sa prijateljicama?
Vodite li računa o svom snu?
Pratite li nivo stresa?…

Linija manjeg otpora

Neko će reći ali za to mi treba novaca i vremena.
Šta radite 24 sata? Spavate. Razumem. Idete na posao. I to je ok. Spremate kuću? I to je neophodno. Ali ne radimo to 7 dana 24 sata.
Tri sata fizičke aktivnosti. Može teretana, fitnes – ali može i hodanje, penjanje uz stepenice, Tvrđavu, recimo, prelazak preko mosta. Vežbanje na mini terenima po gradu. Ima ih na Keju, ali i u nekim kvartovima.
Šta jedemo? Pravimo li sendviče, seckamo voće, kuvamo povrće pa nosimo na posao? Ili kupujemo razna testa koja nam lagano dižu holesterol, trigliceride, šećer…
Duže traje priprema, ali nam je i zdravlje duže dobro.
Ne volite da čitate? Nemate para za knjige? Ako ne volite da čitate, uvek možete pogledati neki film snimljen prema radnji neke knjige… Otići u pozorište. Ili pozajmiti knjigu – ako nemate naviku da ih kupujete.
Kafa s prijateljicama. Neprocenjivo dragoceno! Opuštajuće, umirujuće. Doza smeha, nekad i suza, ali s onima koji nas najbolje znaju i ne osuđuju. Tu su za nas. A možda možete i knjige da razmenjujete.
San nam je nasušna potreba. Kao i voda. Poneka nesanica – nije strašno. Ali ako se zaređaju noći bez sna – razmislite šta vam se to dešava pa vam tera san iz kreveta, a uvlači umor, neefikasnost, brigu…
Nivo stresa – sve gore navedeno pomaže nam da stres bude manji. No, ako stvari krenu da izmiču kontroli, ako imamo osećaj da više ni nad čim nemamo kontrolu, da nas preplavljuju obaveze, da ne znamo šta bismo pre, a najrađe bismo legle i pobegle od svega. Ako nam je teško da slušamo čak i sopstvenu decu, ne ličimo više sebi samima na sebe, trebalo bi da posumnjamo da naš život kontroliše nas, a ne mi njega. Da se prvo duh i duša bune – pa ako ne reagujemo ni tada – onda krene i telo.
E, sad postoje razni načini da se dovedete u red. Ili da lakše prebrodite trenutnu životnu krizu, izazov, promenu. Izbor je vaš. Hoćete lakšim, tj. kraćim ili dužim ali sigurnijim putem. Rad na sebi zvuči kao fraza, ali nije.
Rad na sebi jeste proces koji od nas traži da pratimo svoje telo, duh i dušu. Da ih osluškujemo i razumemo zašto recimo svaki odmor dobijemo gripu, zašto nam pomisao na neke ljude i situacije izaziva glavobolju. Zašto pred neku važnu promenu u životu imamo, recimo bolove u kičmi. Što u određenom periodu naiđu povrede, koje nas vežu za krevet? Da li ćemo ih sve samo tretirati lekovima, gipsom… Ili ćemo pored toga početi da razmišljamo šta nam to duše viče? Šta to naš duh više ne može da toleriše? Kako im telo u tome pomaže?

Koliko sebi vredim?

Ako vam je glavno pitanje – koliko to košta – niste verovatno spremni da počnete da radite na sebi.
Ako vam je lakše da hemijom potiskujete posledice dok se sledeći put ne jave, u jačem obliku – ni tada niste spremni.
Ako vam je u glavi – za te pare ja napravim nedeljni ručak, ili mogu da kupim one cipele što ih dugo gledam – ni tada niste spremni.
Ali, zapitajte se koliko sebi vredite. Da li onoliko koliko novaca uštedite, ili vremena koje provedete gurajući pod tepih sve ono što vam ne odgovara, ali… baš imate preča posla. Zapitajte se i šta vam je to preče od vas.

Koliko ja vredim sebi?

Znam da neću živeti doveka, ali volela bih da dok živim budem partner svom životu. Da me život ne prevaziđe i postane gospodar. Niti da ja gospodarim njime. Hoću da budem srećna, da stvari koje ne mogu da menjam prihvatim, a one koje mogu da menjam da na tome poradim.
Vredi svaki minut koji posvetim sebi. Kada sam svesna onog što radim, kada radim ono što je moj izbor, kada su ljudi oko mene srećni – kada razumeju da nekad moram sebično da se posvetim traganju za svojom srećom da bih njima mogla da dajem: ljubav, pažnju, razumevanje, da delim…
Znam po sebi – kada bih prvo pitala koliko košta – da nisam voljna to da imam. Jer, svaka će mi cena biti visoka, ili ću imati preča posla. Vremenom sam naučila da kada me bilo šta navede samo na to jedno pitanje i ne pitam. Da sačekam trenutak kad budem spremna za sebe i svoje telo, duh i dušu.
A kad pitam – znam da ću to nešto sebi i priuštiti. Jer, znam da svako ceni svoj trud i rad i vreme uloženo da nauči neku veštinu, tehniku, uslugu… Srećom, danas postoji mnogo ljudi koji nude isto – tako da možete birati kome ćete pokloniti vreme i dati novac.

Crvena koralna ogrlica – da li samoj sebi dovoljno vredim

A zašto sam sve ovo pisala? Kupila sam sebi ogrlicu. Predivnu. Crvenu. Koja me čini srećnom. Znam da je žena koja ih pravi čarobnica u ručnoj izradi nakita. Da je moja radost i njena. Da je njen trud i moja radost jer svaki put kad stavim te crvene korale ja ću se osećati dobro. Razmenile smo nekoliko reči dok sam preuzimala to prelepo parče nakita od nje. Smejale smo se – kako je uopšte nisam pitala koliko košta sve dok mi nije javila da je ogrlica gotova i spremna za nošenje. Jer, cena nije bitna. Jer se meni dopala. Jer sam znala da bih možda odustala da sam krenula od cene. Ovako, plaćam svoju radost, dobar osećaj i nečije znanje i posvećenost. I sati koje je provela stvarajući posvećeni su meni. U njima je njena energija.
Zato, neki sledeći put – o čemu god da se radilo – prvo razmislite – kako će to da poboljša vaš život – u bilo kom obliku – emocionalnom, mentalnom fizičkom. Pa tek onda pitajte za cenu. Jer, ako i dalje to budete želeli, naći ćete način.
A kad krenete od cene vi tražite način da odustanete.

Dobar dan

error: Content is protected !!