Nekad nam prija sa samoća. Baš je lepo nekoliko dana biti sam sa sobom, ne misleći smetamo li nekom, šta ćemo jesti, šta gledati na televiziji. Svako bi trebalo da barem jedan period života živi sam. Da razume da to nije bauk. Samoća i usamljenost nisu sinonimi i nikako ne znače isto. Samoća može biti lekovita – usamljenost nas boli.
Nekoliko reči o samoći
Zašto mislim da je dobra? A usamljenost baš i nije. Jer nas uči o tome ko smo i kako se snalazimo i u situaciji kad smo prepušteni sebi samima. Šta sve možemo kad smo sami:
- da se vratimo kući kad hoćemo
- da uredimo prostor prema ličnim afinitetima
- da odmorimo dušu i uši
- da radimo šta volimo kad nam je merak
- da se naspavamo kao ljudi
- da jedemo ono što volimo
- da obučemo šta nam volja ili da šetamo goli (samo obratite pažnju na prozore :))
- da balansiramo druženje i samoću
- i još mnogo toga… ali već ovo su dobri razlozi da razumemo da samoća nije bauka.
A usamljenost
To je već malo drugačija priča. Usamljenost je emocija koju svako od nas doživljava na svoj način. Kako neki autori kažu ona je univerzalna a opet specifična jer ne postoji jedinstveni zajedniči uzrok za pojavu usamljenosti, tako da i prevazilaženje ove emocije varira od osobe do osobe.
Usamljenost je stanje uma. Ljudi je opisuju kao stanje praznine, neželjenosti, odbačenosti. Mi smo socijalna bića i žudimo za kontaktom sa drugim ljudima. Kvalitetnim kontaktom sa drugim ljudima. Jer… usamljeni možemo biti u moru ljudi.
Usamljenost je obično izazvana nekim uzrokom koji osobu ubaci u osećaj usamljenosti. Recimo: dete može biti usamljeno ako se niko u školi ne druži sa njim. Odrasla osoba se oseća usamljeno i među stotinu ljudi ako je nedavno raskinula vezu ili joj je supružnik nedavno preminuo. I a i dete i odrasla osoba će reći da se u takvim situacijama osećaju odbačeno, neželjeno, kao peti točak na kolima…
Ne razume ko prošao nije
E, sad, ako nikad niste bili u ovakvim situacijama, teško vam je da razumete. Rekli biste – pa što ne priđe nekom, što ne sedne za isti sto sa drugom decom, ili se pridruži grupi ljudi. Ljudi koji nisu osetili šta znači usaljmenost ne mogu je razumeti – kao što je teško razumeti i anksioznost, depresiju, melahnoliju.
Samoću je lako razumeti. Jer sama reč govori da je to situacija kada ste sami, jedni, bez društva. Možete reći da ćete doći sami. Ili kad vas neko pita šta radite da kažete evo sama sam i nešto raduckam. I ni jedna od ovih situacija nije alarmantna.
Ali kad vam neko kaže da je usamljen, reagujte
No, ljudi koji se osećaju usamljeno s jedne strane žude da ostvare kontakt, ali s druge strane postoje određene prepreke u njihovoj duši koje ih sprečavaju u tome. Jer usamljenost je stanje duše, a biti sam je fizičko stanje.
Dete koje ode na školovanje u drugi grad često se oseća usamljeno. Bez obzira što je oko njega mnogo dece ono pati za svojom porodicom, oseća nostalgiju, nedostaju mu roditelji, prijatelji i jedno vreme će se osećati neuklopljeno. Često deca kažu da su im te faze trajale i mesecima, ali vremenom se naviknu na novu sredinu i počnu da je doživljavaju kao dom i tada i taj osećaj nestaje.
Preseljenje u drugi grad, državu ili kontitent takođe su česti uzroci za ovaj osećaj.Nepoznavanje jezika, nova sredina, novi posao, novi običaji sve to ume da nas izoluje i spreči da se odmah osećamo kao svoji na svom. Jedno vreme se osećamo usamljeno.
Navela sam vam samo neke od razloga za osećaj usamljenosti – za koje znam što sa praktičarskih razgovora, što iz pedagoškog iskustva.
Zašto se nekad osećamo usamljeno
Pošto ne pišem naučni tekst, već situaciju sagledavam iz svog ugla, mogu da kažem da ja ne znam za neki jedinstvenog razloga zašto se u jednoj te istoj situaciji osećamo usamljeno a u drugoj ne. Jedan od razloga zašto nam ista situacija ne izaziva uvek isti osećaj jeste svakako učenje iz iskustva i naša emocionalna snaga da se u određenoj situaciji prisetimo prethodnih iskustava i razumemo da je sve to normalno i ljudski i da smo dovoljno jaki da sve to prebrodimo.
Usamljenost ide pod ruku sa gubitkom bliskih osoba, kao i sa fizičkim razdvajanjem od porodice, partnera, dece, roditelja. Usamljenost može da ukaže i na depresiju. No, usamljenost može biti povezana i sa stidljivošću, nesigurnošću, nekim hendikepom. U razgovoru čujem da osoba ne veruje u sebe i svoju sposobnost da se izbori sa situacijom.
Epidemija hronične usamljenosti
Sve češće su situacije da usamljenost preraste u hronično stanje – provlači se kroz period školovanja, studiranja – ali tada još imamo utisak da smo u kontaktu s ljudima jer smo okruženi velikim brojem osoba. To što se ne družimo s njima, ne izlazimo, ne idemo na neka grupna dešavanja, izbegavamo koncerte, žurke, rođendane, eksurzije… zataška se time što na odmorima s nekim prozborimo koju reč.
No, kad se završi period školovanja, tada polako postajemo svesni da smo usamljeni. Niko nas više ne zove (barem zbog domaćeg). Dani usamljenosti se pretvaraju u mesece, oni u godine. Lažemo sebe da nam je baš dobro ovako. Glumimo da smo u nekom svom fazonu. Ubedimo roditelje da smo posebni i da nam niko ne treba. A oni nekad lako nasednu na tu foru. Misle, baš dobro dete imam. Ne ide nikud, ne dovodi mi čopor dece u kuću… Posle, u nekom momentu pomisle da nešto nije u redu, ali se retko koji roditelj udubi u situaciju, računajući da su ta deca sada već odrasli ljudi i da mogu sami.
A ne mogu.
Decu treba pogurati iz roditeljske kuće. Naterati ih da se zaposle. Posle im objasniti da je vreme da se osamostale. Jer, što ih duže tetošimo, činimo ih veću medveđu uslugu. Kad kažem nekom roditelju zašto im dete koje ne studira… sa 22… 25… 30 godina i dalje sedi u kući oni kažu – dok je mene i dok njima to ne smeta, to nije vaša briga.
E, sad znam ja da to nije moja briga, ali, sam svedok situacija kada taj roditelj koji je podržavao takvu nezdravu situaciju reši da napusti zajednicu. Jer, mi ne podržavamo nezdrave porodične odnose ako je stanje unutar iste dobro. Decu vezujemo za sebe samo kad nam to iz nekog razloga odgovara. A onda shvatimo da smo i mi bili usamljeni u toj priči i kad nađemo izlaz pobegnemo glavom bez obzira – uz opravdanje da su deca dovoljno velika da se snađu. Čudna je ta usamljenost. I čudna lica ima.
Zašto usamljenost nije dobra
Usamljenost je stanje u kom duša pati. A kako je to teško ljudima objasniti (svako razume šta je fizički bol, ali stanje duše je razumljivo samo onima koji su to iskustvo imali, ili se neko njihov sa tim suočio). Zato, kao i kod svih stanja duše može da se razvije čitava lepeza destruktivnog ponašanja.
Neka od njih su:
- alkoholizam
- upotreba droga
- asocijalno ponašanje
- srčane tegobe
- problemi sa koncentracijom i usvajanjem znanja
- pojačani stres
- gubitak samopouzdanja
- preterano spavanje
- nesanica
Uticaj prijatelja na usamljenost
Imati prijatelje je važno. Ne samo da se ne bismo odali lošim navikama, naravno. Prijatelji su naš lični izbor, ljudi sa kojima imamo ista ili slična interesovanja i koji će nas nekad razumeti i bolje od porodice. Možda je čak neko od njih i prošao kroz usamljenost?
Taj će nas neko razumeti bolje nego najrođeniji koji sve to nije prošao. Ono što je važno da znamo da nije bitno imati desetine prijatelja, dovoljno je nekoliko bliskih ljudi. Nije čak ni bitno da se svaki dan vidimo. Za prijateljstvo je bitniji kvalitet druženja, nego kvantitet.
Ono na šta u prijateljstvu treba da obratimo pažnju jesu društvene mreže. Ne dajmo da nas zavara veliki broj virtuelnih prijatelja. Ipak su to samo ljudi koji kao i mi “ubijaju” vreme pred ekranom. Ali, ono što se zove prijateljstvom jesu ljudi koje viđamo u realnom vremenu.
10 načina kako da sprečimo i prevaziđemo usamljenost
Usamljenost se može pobediti. Potrebna je snaga volje i želja za promenom, ali isplati se. Na duge staze, prevazilaženje usamljenosti će nas učiniti i zdravijima i srećnijim i pomoći nam da unapredimo svoj život.
Zato:
- Razmislite da se bavite volonterskim radom.
- Učlanite se u neko društvo koje se bavi aktivnostima koje vas interesuju: hor, dramska sekcija, folklor, fitnes
- Upišite školu stranih jezika
- Idite na jednodnevne izlete
- Ponudite ljudima podučavanje neke veštine koju znate
- Idite na koncerte, u pozorište, na promocije knjiga
- Ponudite pomoć komšijama
- Kupite psa i vodite ga u šetnju
- Pozovite prijatelje iz detinjstva
- Ne odbijajte pozive poznanika, kolega s posla, ljudi koje poznajete ali se sa njima do sada niste družili
Znam, nije lako, ali vredi svaki atom uložene energije.
Trudite se da izgradite zdrave i kvalitetne odnose sa ljudima koji dele slične stavove i interesovanja kao i vi.
Ne stidite se da priznate da ste usamljeni i da vam možda i treba pomoć da to stanje prevaziđete.
Znam, izlazak iz usamljenosti jeste jedan vid izlaska iz zone komfora. Ali, ako na papir stavite pozitivne i negativne strane usamljenosti, shvatićete zašto je dobro da prevaziđete usamljenost.
I, da Bahove kapi i Bahova terapija vam mogu pomoći da prevaziđete ovo stanje jačajući vaše pouzdanje, veru u sebe, otklanjanjem straha, stida, nepoverenja, pa i lenjosti i letargije koju vremenom razvijemo.
Kako god – biti sam ponekad je dobro. Čak i korisno.
Svi smo ponekad usamljeni jer se nađemo u okolnostima koje nas do toga dovedu.
Ako usamljenost potraje duže vreme i počne da vam ugrožava normalno funkcionisanje – počnite da radite na tome da izađete iz tog stanja. Izbor je vaš, a možda to budu upravo Bahove kapi.