fbpx

OSEĆANJA – DA LI BISMO BEZ NJIH BILI SREĆNIJI

Da li ste se ikad zapitali – da li bi vaš život bio jednostavniji kada ne biste imali sećanja. Kad ne biste bili opterećeni ratovima, inflacijama, nestajanjima, smrtima, onim što znate o promenama kroz koje je prošlo čovečanstvo i ova planeta. Kada bi vam to sve bilo nepoznato i potpuno izbrisano iz kolektivnog sećanja? Da li bismo bili srećniji bez osećanja jer nemamo sećanja?

Osećanja se programiraju. Devojka u sivoj majici programira nešto. Ima svetle oči.
Photo by Ali Pazani from Pexels

Zamislite, ustanete, sve je oko vas u apsolutnom redu i poretku. Tačno znate šta će vam se tog dana desiti, šta se juče dešavalo i šta će biti sutra? Kad ne biste morali da brinete za svoju budućnost jer je ona unapred predviđena i zacrtana? Ne brinete za platu, za svoje zdravlje jer je i to savršeno uređeno. Nema osećanja jer nema sećanja.

A time nestaju i strahovi, anksioznosti,depresije, melanholija, bezvoljnost, osećaj životne besmislenosti, neadekvatnosti? O, kakve li sreće!!! – rekao bi neko. 

Ali, u tom paketu nestaju i naša osećanja.   Nema ljubavi, prijateljstva, sreće, uzbuđenja, iščekivanja, leptirića u stomaku, radoznalosti. Sve je pod konac. Jer, naša osećanja nas čine nezgrapnim i neadekvatnim – osetljivi, nežni, krhki, zaljubljeni, radoznali, veseli, tužni – mi smo u stvari istinski živi i pretimo da iskočimo iz rutine. 

Jer, tada nije sigurno ništa.

Kao što je u životu sigurno samo to da ništa nije sigurno. Možemo zavoleti nekog, poželeti da osnujemo porodicu, možemo nekog i da mrzimo jer znamo nešto iz njegove prošlosti ili nas je baš nedavno povredio. Možemo biti i ljuti, i ogorčeni i tužni i razigrani – a kad smo takvi teško nas je držati pod kontrolom.

Jer smo misleća živa bića.

Osećamo radost, osećamo bol. Osećamo sreću, kao i patnju. Radujemo se rađanju, tugujemo kad neko umre. Nismo uvek politički korektni, nekad ugrozimo nečija prava, ali smo spremni i da iz tog iskustva i učimo. 

Možete li da zamislite sterilan svet?

Da li biste voleli da živite u njemu?

Već godinu dana sedimo po kućama, osećanja su svedena na nekoliko bazičnih. Usput nam objašnjavaju zašto je sve na čemu smo odrasli neadekvatno, nekorektno i da se zato briše – prvo se više o tome neće pričati, a već u nekoj od sledećih generacija će to biti izbrisano… Neće biti junaka crtanih filmova, Neće biti junaka filmova uz koje smo odrastali. Neće se čitati knjige koje mogu da nas uznemire i podstaknu nekorektnost. Neko će pitati – a kako ćemo učiti o svetu? 

Odgovor koji me plaši jeste – pa neće biti sećanja, a onda nema ni osećanja. 

I, onda vam postavljam pitanje:

da li možete da zamislite sebe bez emocija

da li biste bili spremni da kroz ovaj život prođete a da baš ništa ne osetite

da vam neko drugi kroji život jer vi bez kompasa zvanog osećanja nećete umeti da procenite ko ste, šta ste i šta je vaša uloga u svetu

da vam neko odredi ulogu, svrhu, partnera…

da ne znate ko ste i odakle ste

da nemate hobije, interesovanja, sitne radosti.

Da li ste spremni za tako nešto samo da biste preskočili osećaj straha, anksioznost, da biste preskočili život koji se živi punim plućima i u punom koloru?

Ovo su sve pitanja o kojima često pričamo tokom razgovora za Bahove kapi. 

Ako ste u dilemi, ako ne možete da zamislite takav život – u sinergiji sa kapima bih vam svakako preporučila film Giver.

O filmu vam ovde neću pričati jer sam već sva pitanja na koja će vam on dati odgovor otvorila gore u tekstu. Ako ste zainteresovani da radite na ovim temama, javite se, ili pogledajte film pa razmislite da li je to život za vas, ili biste ipak rizikovali i živeli život u boji, uz raskoš osećanja i sećanja. 

 

  •  
  •  
  •  
error: Content is protected !!