fbpx

MOŽDA SMO SAMO MALO DUŽE GLEDALI IZA KAPAKA

Sve moje priče su ljubavne, čak i kad u njima nema ni slova ljubavi. 

Sve moje ljubavi su divne čak i kada su nakon njih ostajali ožiljci.

Neko ovog časa mašta o velikoj ljubavi.

Neko se sprema za prvi sastanak.

Neko planira venčanje.

Neko je ljubav pretvorio u rutinu.

Neko se danas razveo.

Neko je danas sam.

Neko slavi ljubav. 

Dan kao i svi drugi. Ili je današnji ipak malo drugačiji. Valjda je to tako u ovo zimsko doba, na koje se sasvim neprimetno nakalemila godina koju su pojela nedostajanja. Nedostaju mi neki ljudi. Nedostaju mi priče, nedostaju mi lica.

Nedostajao mi je jedan početak.

Nedostajalo mi je malo životnih začina.

Nedostajalo je malo imaginacije.

Nedostaju neki pokreti.

Kao Alisa, skliznuh u rupu.

Kao Alisa pronađoh način da reč nedostajati pretvorim u čežnju a čežnju u ostvarenje. Začini izmešani u bočici, spremni da daju ukus suviše tvrdoj realnosti – malo alhemije, zahvalnosti, topline u dodiru, razigranosti u prostoru. Malo začina za taj magični početak. Malo čarobnog praha za vraćanje među ljude, lica, u priče.

Sanjam budna neke snove.

 Pravim ih od reči i slika. Sanjam jedan novi prostor, oslikan plesom u dvoje. Ima i vrata i prozore i pogled na zelenilo i mir i toplinu i sunce. Domišljam neke divne izvore koji ulivaju energiju materije i koji pokreću.

 Živimo ovde i sada. Dvojac bez kormilara. Mikrokosmos. Otvaramo se opet prema svetu i bliskim ljudima. Neke okolnosti su izvan naše kontrole. I neka tamo i ostanu. Zauzdavajući ih, shvatismo, procurilo je vreme. Zaboravili smo važnu stvar – dok se prisećamo idilične prošlosti i dok prizivamo neku lepšu budućnost pored nas prođe naša jedina realnost i stvarnost. Prođe nam ovo ovde i sada. Možda će, kako neko pametno reče, neka vremena biti i bolja i srećnija, ali mi imamo ovo ovde od njega treba da napravimo najbolje što se od ovih sastojaka može napraviti.

Možda smo malo duže držali kapke spuštene.

Možda smo se sakrili u san, u cvetna polja, među osmehe, ovlašne dodire. Mahanja iz daljine na nekom prašnjavom putu u sumrak. Kraj vode koja zapljuskuje stopala. U šapate. Bubamare na dlanu. Pisma rukom pisana. U mirise. Boje.

Možda smo samo malo duže sanjali, čekajući da ponovo u dušama zazvoni lajtmotiv koji nas čitav život vozi i drži na površini. Ritam nas pokreće.

Osmeh krajičkom usana i iskra u oku. Sve je ljubav.  

  •  
  •  
  •  

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

error: Content is protected !!