Danas o strahovima govorimo. Znate, retko obećavam jer nisam uvek sigurna da obećanja mogu i da ispunim. Ništa van ovog trenutka nije pod mojom kontrolom, a ni vašom. Sve što tek treba da se desi je budućnost, a na nju uticaja nemamo. A kad na nešto ne možemo da utičemo jave se strahovi – šta li nam to vreme koje dolazi donosi? Šta nosi sutra? Šta će biti sa mnom ako, kad, ukoliko… I upadamo u zamku anksioznosti.
Počinje da nas vozi taj osećaj nemira, osećaj da bismo kroz sopstveno grlo mogli da iskočimo, ali nas i tu nešto koči, strahovi da ne kažemo nešto pogrešno što bi opet moglo da nas dovede do nekih posledica koje samo u svojoj glavi projektujemo. Ali strahovi i nemir ipak ostaju. I postaju sve jači i stvarniji.
Rekoh, retko obećavam, ali ono što sam vam obećala – četiri teksta o raznim vidovima ljubavi u februaru mesecu – ispunila sam. I nisam pisala slučajno baš o ljubavi i njenim licima. Ono što nas jedino spasava i čini bezbednim na ovom svetu punom neizvesnosti jeste upravo ljubav. I to ne bilo koja ljubav – već ljubav koja kreće od nas samih, pa prema našim najbližima, pa za našu lokalnu zajednicu, pa širu zajednicu, dok ne naučimo da volimo ceo svet. Ili, ako vam je teško da prihvatite činjenicu da samo treba da volimo, onda prihvatite mogućnost da ne mrzite i opet smo negde u balansu.
Zašto je toliko teško voleti?
Ili zašto je lako verovati u iluziju da nekog volimo – a da u isto vreme ne volimo sebe? Zašto smo spremni da ova dva tasa držimo u neravnoteži, sve odlažući taj trenutak kada ćemo biti u ljubavi sa sobom – ne znam tačno. Ono što se nekako vremenom i kroz rad sa ljudima kroz različite oblike, institucionalno i kao praktičar pokazalo – jeste strah.
Jer, strah i ljubav ne idu baš zajedno. Strah nas čini ranjivima na mnogo načina. A kad smo ranjivi, onda smo spremni na kompromise i neke sitne “varke” ne bismo li kupili vreme, naklonost, radost, produžili određene trenutke za koje mislimo da će nestati ako hrabro stanemo pred lice iskonske ljubavi i prihvatimo ga. Uhvatimo to lice i pogledajmo ga u oči. I u tim očima videćemo ceo svet lepote, nežnosti, naklonosti, ceo jedan Svemir dobrote i blagostanja namenjenog nama.
Svi zaslužujemo ljubav.
Jer bez nje niko ne može da preživi, ili barem ne da živi zdravim, lepim, čestitim životom. Zato kad vidim – rečenicu VI ZASLUŽUJETE ljubav ne mogu da se otmem utisku kako to taj neko sebe postavlja u ulogu iznad svih uloga – jer svi je zaslužujemo – i nije naše da sudimo i nije na nama da se bavimo tuđim sudbinama i pričama.
Rad na sebi
Još jedna misao koja se izlizala vremenom jeste RAD NA SEBI. Bilo bi zanimljivo kada bi neko ostavio komentar iz kog jezika smo preuzeli ovu sintagmu koja je kod nas postala čist kliše. Rad na sebi – suštinski ništa ne znači. Ali tako lepo zvuči kada nam neko obeća ili nam kaže da treba da radimo na sebi. Ili da poradimo na sebi. Uvek se zamislim kad pročitam da će mi neko objasniti kako da radim na sebi. Jezički, ta fraza ne odgovara našem jeziku i nema baš nikakvo značenje. Na nama je odluka da nešto u svom životu promenimo, uradimo, naučimo – a onda tražimo osobu koja će nas tome naučiti ili nas posavetovati i pomoći ili savetima voditi kroz određeni period ili životnu fazu.
Kakva da strahovi postanu naš izazov
Ono što svako ko radi sa ljudima može jeste da mu bude pomoć i podrška. Da mu prenese svoja znanja i iskustva i pomogne mu da se oseća bolje. I to bolje je rastegljiva kategorija. Nekad bolje znači manje loše, manje tužno, manje napaćeno. A nekad opet znači da postanemo srećni, opušteni, zadovoljni sami sobom.
Zato je, to je samo moje lično mišljenje, dobro sve on što nam se dešava shvatiti kao izazov. A taj izazov nas uči da budemo onakvi kakvima sebe zamišljamo, prihvatamo. To je ona koža u kojoj se najbolje osećamo.
Naučiti da prihvatimo svačije granice i domete
U početku mi je bilo neobično kad neko pozove i ispriča priču zbog koje bih ja, iz ličnog ugla, odmah poželela da mi neko pruži ruku i povede me ka svetlu. Kada neko meri svoju dobrobit i bira način kako će se sa izazovom izboriti baš onako kako neki kupuju kola, recimo. Da uz što manje ulaganja, bez mnogo cimanja dobije najviše za ono koliko je spreman da uloži.
No, to je bio jedan od mojih izazova. Da naučim da prihvatim da neko lakše živi u senci ljubavi – i da niko nema pravo da nameće rešenje drugom, ma koliko se to činilo iz našeg ugla dobrim. Ne ide to tako.
Kad u nama sve zatreperi, kada krene onaj neizdrž koji nam šapuće – ovako dalje ne ide – radi nešto, pitaj, zovi, grebi, samo me vrati u svetlost, vrati me u balans, onda smo spremni. Onda ne pitamo ni koliko dugo ni koliko mnogo – tada samo gledamo sa čim najbolje rezonujemo u tom trenutku.
Kad smo spremni da se otvorimo u svakom smislu – i kada smo spremni da putujemo u središte sebe i da se ponovo vraćamo na površinu, ali sada drugačiji i da to znači da ćemo možda morati čitav svoj život da presložimo kao kockice, onda je vreme za put.
Put na kom se svi menjamo
Ali, ono što je nepobitna istina – i onaj kome ste ukazali čast i poverenje da vas vodi kroz izazov – menja se zajedno sa vama. I jedno drugom smo ogledala. Ja kroz svaku vašu priču vidim gde sam slaba, a gde jaka, gde ja treba da tražim vođstvo, a gde nam se lica ljubavi poklapaju. Ono što je meni lično bitno kad neko radi sa mnom, od predavača, lekara, praktičara – jeste da bude iskren, do kosti iskren, ali nežan u ophođenju. Da znam da je tu za mene, da nisam samo broj ili ime. I to jeste moj princip rada sa drugima.
E, sada, ne ide to tako lako. Nisam ja za svakog ona ruka koja treba da vodi. I to je dobro. Ne vibriramo uvek isto i nekad znamo da nečija vibracija može da nam spusti našu ličnu prilično nisko i da nas energetski ugrozi. Takve veze nisu dobre. Možemo ih zvati i toksičnim. No, kako god ih zvali, nismo dužni da u takvim odnosima ostanemo. Prekidamo ih. Ne zatvraramo vrata jer ko zna kada će nam se putevi ponovo preklopiti i energije podudariti. Ali treba znati prekinuti ono što nije dobro jer je to korisno za obe strane. Samo kada sve ovo naučimo, mi smo bliže ljubavi. Ljubavi nas uče i životna iskustva. Svaki izazov koji razrešimo je stepenik bliže čistoj ljubavi.
Kada ću spoznati lice ljubavi da nestanu strahovi
Ono što ja znam da sam spoznaju prave i istinske ljubavi spoznala tek u drugom delu života. Tek kada sam bila spremna da sednem i sve saberem i presaberem, da vidim kada sam se hvatala u koštac, a kada sam vrludala na toj stazi, počela sam da vidim to lepo čisto lice. I vidim ga sve češće. I sve bolje razumem svet. I sve manje se trudim da shvatim ono što tek dolazi. I sve manje je straha i anksioznosti.
Jer, ljubav je tu. I kad kažem da vas volim to je iskreno i istinsko. Mislite o svemu ovome u martu. O tome koliko smo podložni da skliznemo sa pravog puta jer je stranputica naigled lakša… jer nam neko obećava da mi zaslužujemo… A u stvari dopuštamo strahu da nas gura levo-desno a mi nemamo snage da mu se odupremo.
Ne brinite. Svako jednog dana prihvati izazov i strahovi mu stanu na crtu. I svaki put kad smo istinski rešeni, ljubav pobeđuje. Neko već u ranim godinama, neko ga prihvati tik pred poslednjih dah. Ali, ako i samo taj jedan dan nečiji bude ljubav, dobro je.
Razmišljajte šta želite od sebe u životu i koliko ste spremni sebe da uložite u to. Razmišljajte o sebi. O svetu oko sebe. O tome kako smo svi na ovaj svet došli sa istim pravima – ali vremenom iz raznoraznih razloga se te okolnosti menjaju. Strahovi pokušaju da nas okuju. O tome vredi razmisliti. Kad smo dopustili ili šta se to dogodilo pa više nismo ono što smo želeli… a možemo. Samo treba truda, strpljenja i vremena. Ma koliko nam je ostalo…
S ljubavlju Merima – i Bahove kapi iz dana u dan