fbpx

KAKO SAM VRATILA ŽIVOT KOJI SU MI UKRALI ANKSIOZNOST I DEPRESIJA

Vremenom su nestajali ljudi iz mog života.  Nestajali su kad bi im postalo besmisleno da slušaju moja odbijanja i odlaganja.  Može kafa?  Idemo u izlazak večeras? Hoćemo ni na more? Jesi kupila haljinu za Aninu svadbu?

Photo: unsplash

Hajdemo…

Prekinut niz. Nisam  bila u stanju. Nemir u meni je postajao sve jači i jači. U početku sam se nekako držala, ali je u jednom trenu sve postalo isuviše teško. Sve što sam ranije radila tako reći zatvorenih očiju,  postali su mali projekti. Sve je moralo da bude isplanirano do poslednjeg detalja. Nisam smela da ostavim ni jednu nedoumicu jer bi me preplavio talas straha od svih mogućih i nemogućih dešavanja. Život je postao iscrpljujuć. Unapred prizivane  stvari koje su se zbilja i dešavale. U mojoj glavi, ali tako jasno da sam samo želela da se zavučem u mišju rupu i ćutim. Da obe šake pritisnem na srce. I svaki put bi me te tako jednostavne stvari iscrpele i na kraju bih se povukla u svoj lični pakao. Jer, on nije neko mesto na koje ćemo dospeti jednog dana. Mi ga živimo svakog dana kada dozvolimo da nas preplave tišina i samoća.  Znala sam bolesti svih rođaka, komšija prijatelja. Od kijavice, polnih bolesti, kancera. Kao da se utrkujemo da izreknemo da imamo fizičke simptome. Utrkujemo se u prepričavanju kako je počelo, šta smo sve prošli, izvrćemo sve svoje organe na uvid javnosti, bez imalo ustezanja i obzira da li to druge interesuje.

Ali, reći da si anksiozan ili depresivan, o, to je već sramota. Priznati svetu da te boli duša, da zbog toga ne možeš da budeš aktivni učesnik u svom, a kamoli u  tuđim životima jeste kao da priznate da ste ubili nekog.

Sad girl in her loneliness

Ne mogu da izađem napolje.

Ne smem da ostanem sama kod kuće.

Imam frku u prevozu.

Bojim se u saobraćaju.

Ne smem da sedim u sredini u bioskopu.

Ne idem na mitinge i velike skupove.

Izbegavam svadbe i sahrane.

Letenje avionom mi je noćna mora.

Ne želim da ustanem iz kreveta.

Samo bih gledala u zid.

Ćuti mi se.

Nekad mi kroz glavu prolaze zastrašujuće misli.

Ne mogu da se fokusiram ni na šta.

Ruke i noge su mi kao od želatina.

Srce mi divljački lupa.

Mislim da ću se onesvestiti pred svima.

Muka mi je u prevozu.

Ne mogu da spavam.

Boli me duša.

U najboljem slučaju osoba preko puta tebe zaćuti.

Ali da te duše koje kad ne umeju da nam pomognu barem ne sole, retke su. Želela sam da su lekari malo empatičniji kad im izgovorite neku od ovih rečenica. Da vas barem proslede do nekog ko je kvalifikovan za vašu muku. A kad od njih ne dobijate adekvatnu reakciju, kako onda da od porodice, rodbine, kolega očekujete barem malo razumevanja ili barem neosuđivanja.

Verovatno bih i ja nekom savetovala da manje misli, a više radi. Da nađe neki hobi, da ne bude dokon, da    ne analizira previše. Možda bih bila i zajedljiva pa rekla da uzme motiku u ruke, da rodi dete, da se zaposli u nekoj fabrici, ili gradilištu… Možda bih bila ista kao i svi da nisam prošla kroz priču zvanu anksioznost. Da me nije dokačila i depresija.

Tačno. Ništa mi nije falilo. Imala sam krov nad glavom. Nisam bila gladna, gola, bosa. Pa je zato lako bilo lepiti etiketu da sam obesna i besna. Da mi je lako kad ima ko umesto mene da radi, da me voza, da mi ugađa.

A ja sam jedno vreme pokušavala da objasnim i da se pravdam, ali kad vam druga strana iz rukava izvuče nekog levog keca poput toga da neko koga znamo ide na zračenje, a vi kukate, kako komšinica radi dva posla da bi othranila decu, a vi se vučete od sobe do kupatila, da neki nemaju ni krov nad glavom pa ćute i guraju, onda se osećate još gore.

I ja sam pokušala da ćutim i guram. I ide to neko vreme. Prvo izgurate izlaske s prijateljima. Onda izgurate kupovinu i šetanje po radnjama. Onda izgurate vožnju autobusom, ili to uradite čak u prvom koraku. Onda izgurate smeh, trenutke opuštenosti, pa izgurate i knjige, filmove, muziku. Svedete se na osnovne stvari da biste preživeli. Ako imate sreće, vozićete se taksijem. Ako ne, žicaćete roditelje, ili partnera da vas vozi. Ići ćete, kao ja do fakulteta i nazad. I do lekara. I opet nazad.

Dok se na kraju nisam okrenula holistici, i završila, pored ostalog i za Bahovog praktičara, da bih prvo sebi pomogla, a posle i drugima. Ako se prepoznajete u ovom tekstu, javite se, možda je i pred vama jedan put kojim nije uvek lako, ali vredi proći. Zakažite razgovor i krenimo.

 

Šta biste vi sada mene sigurno pitali

PS Ako me posle svega pitate a kako to Bahove kapi rade, znaću da niste stigle do kraja 🙂 Bahove kapi, za razliku od lekova, ne potiskuju posledicu već otklanjaju uzrok. One nam pomažu da otkrijemo šta je to što izaziva anksioznost ili depresiju ili neko drugo mentalno ili emocionalno stanje i radi na tome da ih vrati u balans. To često ume da potraje i nekoliko meseci, ali vi dobro znate da u ovo stanje do dolazimo samo tako… pa ni u balans ne možemo odjednom.

Smete li da ih pijete uz lekove? Da, jer će lekovi raditi na posledici, a kapi na uzroku. Ako ste pod nadzorom lekara, samo on sme da vam kaže da je došlo vreme da prestanete da pijete lekove.

Koliko dugo moram da pijem? Ne znam. Potrebno je doći do uzroka i vratiti ono što je van balansa u ravnotežu. Kod svakog to traje individualno. Znam, reći ćete, ali ja to ne mogu da izdržim. Možete. Ponekad je potrebno i dobro uključiti i rad sa psihologom, psihoterapeutom, fizičku aktivnost ili neku drugu aktivnost koja će nam biti saveznik. U ovim stanjima ljudi imaju nešto nalik neizdržu i voleli bi da se sve desi brzo. Drugo, ako ste već pili antidepresiv stalno ste na klackalici da mu se VRATITE. Zašto velikim slovom? Jer vas je on doveo do stanja u kom ste bili baš haj, i veseli i raspoloženi i kao u struju uključeni i sve ste mogli. A takvo stanje nije prirodno stanje. Mi imamo i dobre i loše dane i kad smo dobro mi se onda osećamo obično. E, iz tog običnog, kad smo srećni idemo gore. Kad patimo idemo dole. Tako da, kao što ne želite da budete stalno dole, nije dobro ni da ste stalno gore. I tada ste van balansa i to vas umara, iscrpljuje, iscrpljuje i ljude oko vas, ne da vam da spavate, srce je stalno pod naponom jer i prevelika sreća je stres. Tako da je naš cilj da se osećamo obično, i da iz toga stanja kad treba idemo u stanje sreće, ili kad smo loše u stanje tuge.

error: Content is protected !!