Hajde da vam ispričam jedan svoj životni izazov. Jedan, jer su se mnogi sitni, mali, u trenutku nebitni, samo kalemili jedni na druge dok nismo došli do tačke da ne znam šta dalje da radim.
Godinama sam iz raznih razloga kao terapiju od svog ginekologa dobijala hormone na bazi linestrola – koji, ispostaviće se, utiče na stvaranje visceralnog sala. To je ono salo sa koje se stvara na stomaku, i teško ga je skinuti, posebno ako oni koji vas leče, ne vode računa, ili vam barem ne kažu da je jedna od nuspojava istih to salo.
Niko vam ne savetuje da kontrolišete nivo gvožđa ako imate dugotrajne cikluse.
Pa vam niko ne kaže da ne pijete u tom periodu lekove koji mogu da vam razrede krv i još više pogoršaju situaciju. I tako bih mogla u krug, ali verujem da dobar deo vas koji čitate ovaj tekst razumete o čemu pišem i da biste mogle da nastavite niz.
A, ako vam se sve to dešava od nekih ranih dvadesetih, a kod mene to pomalo davno bilo, pa nije bilo interneta da sama malo iščitam, kada niko nije umeo da mi objasni da stres prilično negativno deluje na naše reproduktivne organe, da sve to zajedno može da dovede do anksioznosti, nesanice, poremećaja ishrane onda postaje jasnije kako smo sebi sami bez protivljenja raščistili put ka insulinskoj rezistenciji.
Žalila sam se lekarima na to da se probudim između četiri i pet ujutru gladna da bih mogla pojesti sve u kući. Da bih sprečila da mi se takve stvari dešavaju često bih znala da večeram ugljene hidrate jer vas oni čine sitim. Ali, nakon toga, nivo šećera naglo padne, baš u to ranojutarnje doba i sada znam da se to zove femonen zore. Dugo sam mislila da nikako da se najedem dovoljno uveče da bih do jutra bila sita. I vrtela se u još jednom krugu iz kog nisam znala izlaz. Jedino što sam intuitivno, a ispostavilo se vrlo korisnim, radila, jeste da sam kad me to sve stigne išla u duge šetnje. I bivalo bi mi bolje. U stvari sam smanjivala nivo glukoze u svom telu i time se dovodila u red. Ona reklama, kad si gladan nisi sam svoj je apsolutno tačna. Samo nismo ni svesni koliko nismo svoji i koliko naše telo i um takođe nisu svoji. Sve podivlja. Od našeg fizičkog tela do emocija.
Lekari su na moje molbe, žalbe, vapaje ostajali hladni i ponekad i cinični.
To je zato što jedete mnogo belog brašna (to je jedno vreme bila glavna floskula u državnim ambulantama – svali sve na belo brašno). Dobro, jedem, ali dajte mi vi jelovnik ili savet šta da radim da bih izbegla te skokove (sada to znam) glukoze i da bih došla u balans. Onda vas pošalju kod lekara opšte prakse. E, oni mi jedini u tom nizu nisu toliko krivi, jer oni nisu nutricionisti, nisu ni specijalisti za određene oblasti – već su tu da nam pomognu dokle mogu, a kad ne mogu oni šalju tamo gde bi pomoć trebalo da dobijemo.
Četiri internistice su obeležile ovaj moj put ka spoznaji šta mi je. Do sve četiri sam došla na preporuku. Prva mi je godinama davala pogrešne lekove, i pamtiću je po tome što smo se jednom mesečno, četvrtkom, svi mi, njeni pacijenti, skupljali na poliklinici i onako ispod oka gledali ima li pomaka i kod koga. I nije bilo. Na žalost, neki više i nisu među nama, jer godine lošeg lečenja nekad ne možeš ispraviti, ili ljudi izgube i volju i motiv i prepuste se.
Kad mi je pukao film, i kad sam nakon nekog vremena prestala da budem patient (strpljiva, ponizna i ćutljiva) što pacijenti u stvari i jesu, rekla mi je da više ne dolazim kod nje jer sam bezobrazna. Onda sam stigla, ponovo po nagovoru jedne drage osobe, do načelnice endokrinologije koja je u šoku samo pitala – a ko vas je doveo u ovo stanje. Ja rekoh – vaša najhvaljenija doktorka.
Onda sam ponovo odustala od lekara, pokušavala sama, ali opet preko veze stigosmo moj dragi i ja do treće internistice, endokrinologa, koja nas je na svakih šest meseci slala da vadimo krv. Nas dvoje, koji jedemo isto, hodamo manje više isto, imali smo uvek različite rezultate. Njega bi pohvalila, a meni rekla opet da jedem manje belog brašna. Kad vam ovako pišem, pomislićete da se mi u kući valjamo u brašnu i da ništa drugo na našem jelovniku nije. A brašno je u stvari u toj priči samo jedan točkić. No, kad sam i nju pitala da mi da neki savet, jelovnik, da me pošalje kod nutricioniste, došli smo do kraja našeg druženja. Jer, ona nije imala vremena da se time bakće. Njeno je da mi saopšti ono što sam i sama umela da pročitam iz analize krvi.
I, poslednja u nizu, koja mi je najzad postavila dijagnozu, i zbog koje sada barem znam šta je moj izazov – a to je insulinska rezistencija. Da se nekih 15 godina moja prva doktorka malo više udubila u moj, i slučaj svih onih dragih buca iz čekaonice, mi verovatno, u najvećem broju ne bismo završili sa ovim metaboličkim poremećajem.
A koji su simptomi insulinske rezistencije?
Na primer: povišen holesterol, salo oko stomaka (nekom i na rukama i butinama), umor, slaba koncentracija, nesanica, varirajući krvni pritisak, varirajuća kilaža (malo skineš, pa se duplo vrati), problemi sa štitnom, često policistični jajnici i poremećaji hormona, masna jetra, česti osećaji gladi… Ovo je samo jedan deo simptoma.
Šta ga izaziva ili kako ga dobijemo? Pa tako što dugo vremena neki simptomi koji vode do rezistencije ne bivaju prepoznati. Koliko god pričali o preventivi, porast osoba sa insulinskom rezistencijom, dijabetesom, srčanim problemima, samo su mali hint da negde nešto ne štima u sistemu.
Ne kažem da lekari u sistemu nisu ok. Većinom jesu. Kao i u većini drugih profesija. Ali ne postoji taj holistički pristup čoveku, ne postoji zainteresovanost šta vi to još od lekova pijete, da li imate neke druge simptome koji nisu usko vezani za nečiju specijalnost, imate li neki problem kod kuće, na poslu, da li vam se u poslednjih godinu dana desilo nešto ozbiljno u životu, već se sve svede na to da imate pet minuta da kažete šta vam je na duši, a doktor onda deset minuta kuca i piše vam terapiju, dodajući svoje lekove na one koje vam je već neko drugi prepisao. Kopiraj, nalepi. Nekad se terapija ne menja i više od decenije. Pogledajte samo svoje roditelje, ali i sebe. Pijete li neke lekove za koje ste već i zaboravili zašto vam prepisuju, ali vam redovno svaki novi lekar uz novu terapiju, doda i lekove koje vam je neko drugi već prepisao.
Glavni junak priče sam ipak ja
I onda shvatite da ste vi taj ko treba da bude glavni faktor u ovoj priči, glavni glumac u svom životu i da upoznate sebe, da se pozabavite time šta ste sve do sada uneli u organizam, šta od svega toga više ne treba da pijete, šta bi trebalo da menjate i šta je vaš krajnji cilj. Kad kažem šta ne bi trebalo da pijete, navešću samo jedan primer. Prilikom jednog vađenja krvi ustanovljeno je da imam povišenu mokraćnu kiselinu u krvi. I dobila sam lekove. Bez da mi je neko rekao šta bih mogla da promenim u svojim rutinama da bih ih prirodno smanjila. I tako je, moja dr opšte prakse upisala da narednih šest meseci pijem ovaj lek. Pa mi internista na kontroli produžio, pa opšta praksa opet unela u sistem. Nekako sam stalno zaboravljala da ga pijem, pa sam u nekom trenutku uplašena, otišla da izvadim krv, i shvatila da je moja kiselina u krvi sasvim ok i bez lekova. Šta bih vam savetovala? Da, ako pijete lekove, znate šta pijete, i da vidite kako se to može promenom ishrane, životnih navika i ostalog regulisati. Pa onda kontrolišite sebe. Menjajte, probajte, ispitujte. I uvek imajte dobrog lekara koji će vas pratiti i korigovati da ne skrenete s puta, jer ipak mi nismo lekari, već samo osobe najviše zainteresovane za svoje zdravlje. Dakle, moj savet nije da batalite svog lekara, daleko od toga – samo razgovarajte sa njim, pitajte gde priroda može da zameni lekove, a gde su lekovi nekad zaista neophodni jer su stvari otišle predaleko. Čitajte kontraindikacije lekova, šta sa čim ne bi smelo, pa opet pitajte lekara, i tako budite aktivni učesnik u svom životu.
E, sad kako sam počela da uzimam stvari u svoje ruke
Znači – rezistencija na insulin nastaje kad smo dugotrajno pod stresom (i fizičkim i mentalnim), kad imamo poemećen san i kad imamo poremećen način života (malo kretanja, nezdrava ishrana, neredovni obroci, faktori koji utiču na pankreas i jetru – a to su svi navedeni, plus lekovi, gazirana pića, potisnute emocije… Dugotrajni začarani krugovi u kojima se vrtimo ne znajući šta bi trebalo da radimo, dovode nas do metaboličkih poremećaja. Posebno nas rođenih kad u vreme crno-belih televizora 😉 koji smo do masovne pojave interneta već imalu mnogo pitanja i mnogo brljotina.
Kad sve ovo znate, ne znači da ćete sutra da sredite stvar. Prvo, lekari su nam i dalje glavni saveznici. U dogovoru sa njima i uz terapiju koja je neophodna, trudimo se da menjamo životne navike i da uvodimo što više prirodnih, neprerađenih namirnica u svoju ishranu, da radimo na okidačima stresa, nesanice, anskioznosti i da uvedemo fizičke aktivnosti u svoju rutinu.
Tako sam ja našla prvo buketić sjajni lekara, a onda i prijatelje koji su mi svesno ili nesvesno otvarali vrata nekim novim stvarima.
I šta sam na kraju ja uradila
Našla sam sjajnu kardiologinju, i obavile smo dug, opsežan razgovor. Prvi put me je neko pitao neke stvari na koje ja nisam više obraćala pažnju jer sam mislila da to mora tako – a ona mi je promenom terapije, totalnom, otklonila i dobar deo usputnih simptoma. Pošto su mi jetreni enzimi bili povišeni, preporuka je bila da pijem silimarion. On meni nije pomogao, tj. tek je koji podeljak snizio njihove vrednosti.
Znala sam da treba da pristupim drugačije i rešila da uvedem probiotike u priču. Nakon dužeg traganja, naleteh na probiotike koji ciljano deluju na određene izazove i ja sam uzela onaj koji je namenjen jetri i crevima. Kad vam već pišem reći ću vam i koji sam to probiotik koristila – Panda Hetox light . Tada su se otvorila još jedna vrata. Pronađem kako su limun i čisto maslinovo ulje jako dobri za jetru i pankreas. I tada me pita sestra da li mi treba čisto grčko maslinovo ulje. Naravno. I od onda je naša kućna rutina da jutro počinjemo ovim napitkom. Moram napomenuti da sam prvo popila jednu i po kutiju probiotika, i tek tada počela da pijem i jutarnji napitak. Dodaću još jednu kratku priču o maslinovom ulju. Pre nekoliko godina sretnemo mi drugara, mlađi dosta od nas, ali kaže ima ozbiljnih srčanih problema, dobio silne lekove, jedva diše, a baš su kupili stan na četvrtom spratu bez lifta. Uz to su tada imali dve male devojčice koje je ponekad trebalo i nositi do stana. Posle nekog vremena mi ga ponovo sretnemo. Pitamo kako je i on kaže nikad bolje. Srce super, sve dobro. Šta si radio, bilo je naravno prvo pitanje. On kaže pio maslinovo ulje. I to, kad kažem pio… stvarno sam ga pio. Nagnem bocu ujutru i popijem… I tako uporno, nekoliko meseci. I kad sam otišao na kontrolu, doktor je bio u čudu. Ja mu kažem šta radim, a on mi kaže, šta god da radite, nastavite. E, sada… mislim da su dve kašike dovoljne, ali tragajte, ispitujte. Samo sam htela da podelim i ovo lepo iskustvo sa vama. No, idemo dalje s mojom pričom.
Onda sam sela na kafu s prijateljicom i pošto kad se vidimo nas dve pretresemo i šta smo novo uvele u svoje dnevne rutine, šta smo čitale i gde smo putovale – ovaj put smo se dotakle knjige “Kontrola glukoze“, autorke Žesi Enšope. Da sam je videla u knjižari, bez preporuke, ne bih je ni pogledala. Ali, kad mi je ona preporučila, tog dana sam je kupila i totalno preokrenula naš način ishrane. Naravno, knjigu prati i sjajna grupa na instagramu. Na Fejsbuku sam našla potom i forum vezan za knjigu i meni je dragocenija čak od instagram grupe. Autorka nas provodi kroz svet glukoze, njenih dobrih strana, ali i loših kad se stvari otmu kontroli. Ali, ne ostavlja nas u očajanju – prvo shvatimo da nismo sami, da se i drugima dešavaju ista ili slična traumatična iskustva, ali da promenom načina pripreme, ali još više promenom redosleda konzumiranje hrane mi smanjujemo skokove glukoze, regulišemo holeterol, trigliceride, šećer u krvi. Ura!!!
Ponukana knjigom, i savetima u njoj, opet sam tragala i naišla na sajt https://www.cidrani.rs/. Kombuha bez šećera. To nameravam da uvedem kao dodatnu podršku za one trenutke kada ne mogu da primenim savete iz knjige. Ali, slutim da je mnogo dobra stvar jer sadrži zdravu kiselinu koja je jako bitna a nema šećera.
I, naravno, da bih svoj stres smanjila i držala pod kontrolom, koristim Bahove kapi. Rescue Remedy je uvek uz mene. Pre nego što sam došla do kombinacije koju sa dodacima pijem već tri meseca, koristila sam i Holly, i Mimulus, i Beech, i Vervain i Aspen… No, kad sam krenula pre tri meseca sa ovim programom za sebe, uvela sam kao osnovu ove četiri esencije: Nastrutium, Jasmin, Čičak i Olive. Zašto sam se baš za njih opredelila, opisaću vam. Ako se vi odlučite da ih koristite, svakako nemojte odjednom da ih uvedete. Idite redom, sa svojim praktičarem, čistite sloj po sloj, a onda polako dodajte jednu po jednu ili samo određenu za koju smatrate da vam je potrebna. Važno je da sam esencijama pokrila onaj deo koji se tiče stresa, potisnutih emocija, stanja koja su uticala i na moje fizičko telo.
Koje su sada moje esencije za podršku protiv metaboličkog sindroma ili insulinske rezistencije
Olive se našla u mojoj kombinaciji intuitivno. Pratim nekoliko zanimljivih praktičarki koje rado dele svoja iskustva i kod jedne od njih naiđoh, parafraziram, na konstataciju da nas esencije Olive uči koliko smo u tom trenutku stari i umorni, koliko tuge i teškoća smo pregurali tokom dosadašnjeg života, i da u nama uvek postoji još energije za nove početke. Samo treba da poput masline dovoljno duboko uronimo u sebe i pronađemo radost i energiju.
Autorka kaže da je dobro koristiti ovu esenciju posle duge zime, dugih bolesti, dugih perioda u kojima smo bili u nekom izazovu jer će nam pomoći da vratimo lakoću u naše korake. (Saskia)
Nastrutium je bio moj izbor zbog prve rečenice koju sam pročitala uz opis ove esencije. Kaže – ovo je esencija za one koji znaju da moraju da promene svoj život. Iako znaju da to žele,nisu u stanju da započnu proces promene. Ova esencija pomaže u dva važna trenutka vezana za promenu. Prvi jeste da nam da dovoljno energije za počnemo promenu. Drugi trenutak je onaj kad prepoznamo da treba da napustimo neke svoje ukorenjene stavove i strahove inače ćemo potisnuti proces promene. I, da je ovo u stvari najčešći razlog zašto nam se promena ne dešava. Bojimo se da se pustimo.
Neki od nas se boje da će promena uticati na njihov odnos sa okolinom. Neko misli da će mu se menjati ličnost. Neki se plaše da će morati da se suoče sa svojim životima. A ova esencija pomaže da prihvatimo izazov koji promena stavlja pred nas, sa radošću, a ne sa strahom.
Takođe, ova esencija nam pomaže da se u naše živote vrati nada nakon velikih gubitaka ili životnih promena. U situacijama kada osećamo da ne možemo dalje. Pomaže u situacijama kada se osećamo usporeno i umorno. Ponovo se vraćamo na pokretanje s početka opisa ove esencije. U nekim opisima ove esencije sam našla i podatak da pomaže da se čisti donji deo tela (pankreas, creva…) Kada se energija vrati u balans, počinje čišćenje tela a emocije se smiruju.
Tragajući za još jednom idealnom esencijom, stigla sam to Jasmina. Šta me je u opisu ove esencije prvo privuklo? Rečenica da otklanja teret prošlosti i omogućuje da živimo u sadašnjem trenutku. Pa i to da je esencija koja pomaže da prošlost ostavimo iza sebe.
Onda nađem da pomaže da osvestimo sećanja na prošla iskustva. I da pomaže da s ljubavlju i zahvalnošću predamo Univerzumu ono što smo naučili. U stvari da se odvežemo od prošlosti i krenemo napred.
I opet u nekoliko tekstova pronađem da je koristan za stomak, jetru, opuštanje. U stvari za sve one emocije koje blokiraju ove organe. Ova esencija nam pomaže da se osobodimo stida u vezi sa sobom i svojom seksualnošću, da pronađemo i prihvatimo sopstvenu lepotu.
Jasmin uklanja osećaj ograničenosti, zaglavljenosti, razočaranja, usamljenosti, izlazak iz ustaljenih misaonih obrazaca, osećaja napetosti, glavobolja, migrene.
Čičak je četvrta esencija koju sam izabrala za rad na sebi. Ova esencija pomaže da preuzmemo kontrolu nad sopstvenim životom, daje nam snagu i disciplinu da idemo kroz izazove. On, kako sam našla, čisti i rasterećuje naše umove od straha. Daje nam hrabrost da budemo fokusirani i disciplinovani.
I za ovu esenciju sam našla da deluje na emocije koje imaju veze sa jetrom i stabilizacijom šećera u krvi.
Esencija Čička oslobađa blokada nastalih potiskivanjem bolnih sećanja i šokova. No, znamo da sve što smo gurnuli duboko u sebe naše nesvesno ne zaboravlja. Ono što se ne ispolji na jedan način, ispoljiće se na drugi – kroz neku zavisnost. Tako šećer ili sklonost ka dijabetesu često jeste znak da smo pohranili mnogo bolnih emocija u sebe. I opet se vraćamo zašto je bitno pročišćavanje uma koji nam onda daju hrabrost da shvatimo i razumemo svoje strahove rasteretimo svoj um.
Nadam se da ste imali strpljenja da pročitate ovaj tekst do kraja. Ovo je skraćena verzija moje priče o insulinskoj rezistenciji. Sada je vreme da vam kažem da sam za tri meseca od kad sam sve ovo uvela (ne odjednom) u priču prepolovila svoje jetrene enzime, skinula trigliceride, holesterol, šećer je u normali, jedino mi je i gvožđe u manjku, ali to je tekući problem i radimo na podizanju istog.
I za kraj. Ovo nije kraj. Ovo je samo početak nečeg što bi trebalo da bude moj način života. Neću piti stalno probiotike. Neću stalno piti ni limun i ulje masline. Neću stalno piti ni kombuhu. Ali, uvek će nešto od toga biti u priči. Trudiću se da se držim ishrane o kojoj piše autorka. Nije teško, samo ne treba odustati.
Volela bih da i vi podelite svoja iskustva sa mnom, kao i sa ostalim čitaocima jer je metabolički sindrom postao pandemija, a na nama je da se pobrinemo za sebe, da sačuvamo svoje srce, krvne sudove, jetru, pankeas, da sprečimo dijabetes tipa 2.