fbpx

KAKO NAŠTELOVATI SAMOPOUZDANJE – PRIMERI IZ ŽIVOTA

Samopouzdanje nema svoju suprotnost. Imamo ga ili nemamo. Ili je tako nisko da više ne poštujemo ni sebe, ali ni druge. Kad smo samopouzdani – sve je lepše i lakše. Verujemo u sebe, ali i u ljude oko sebe. Ljudi koji imaju samopouzdanja neće “ubijati” isto u drugom biću. Jer nije zabavno živeti u svetu u kom se oko vas svi nečega plaše. Nije zabavno gledati rođeno dete koje od vesele bebe postaje preplašeno biće. Nije zanimljivo ni imati partnera koji ne veruje ni sam u sebe, pa onda ni u nas.

 

Ko nas najviše sabotira

Najveći neprijajatelj našeg samopouzdanja su ljudi oko nas koji ne veruju u sebe – pa samim tim uništavaju i našu veru u sebe. Ne namerno. Jednostavno, oni ne umeju drugačije. Ali, rekoh, ovog puta naš cilj je da vidimo kako se stvari mogu promeniti. Kako da se izborimo za sebe. Kako da i mi jednog dana ne postanemo osobe koje će uništiti tuđe samopouzdanje.

Ispričaću vam nekoliko priča vezanih za samopouzdanje. Sve su istinite. Samo su imena i neke okolnosti promenjene radi zaštite privatnosti. Da post ne bi bio predug, iskustva možete pročitati ovde.

Priča 1.

Zamislimo Igora i Anu. Zabavljali su se nekoliko godina i on proceni da je vreme da se venčaju. Ne zato što se njemu baš toliko ženi, ali su prijatelji i roditelji počeli da ga “lože” – samo se ti šali, kad digne sidro biće ti krivo, uložio si u vašu vezu toliko vremena – nemoj da ti se sutra okrene i ode, pogledaj kakva riba je Ana, šta ako nađe nekog… Ženi je sada dok još ne radi, neka rađa decu… I potaknut bezveznim savetima, on reši da se ženi. Postavi joj ultimatim – ili brak ili raskidamo.  A ni Ana nije bolje prošla u toj predbračnoj priči. Majka ju je svako malo podsećala na to da neće biti mlađa, da nema posao, da je Igor, eto već počeo da radi, da će njegovi sigurno da mu pomognu da digne kredit za stan, a i oni će njoj pomoći koliko budu mogli. I, kad je Igor zaprosio, tj. ucenio – ona je bez razmišljanja rekla DA.

I, u početku je sve išlo kako treba. Njegovi su im kupili mali stan, ona je ostala u drugom stanju. On ju je ubedio da je bolje da ne radi, da je jeftinije da čuva dete, posle i drugo koje su vrlo brzo nakon prvog dobili. Ona nije mnogo razmišljala. Odgovaralo joj je da ne misli mnogo, da ne ustaje svako jutro, da brine o deci i kući. On nije imao ništa protiv da ona izlazi, viđa se s prijateljicama. Kuća im je uvek bila puna ljudi, a Ana je očaravala goste kulinarskim umećima. Igor se uljuljao u priču da je ovo maksimum koji život može da im da.

Na poneki Anin predlog da se i ona ipak zaposli – proradila bi ljubomora (kao odraz njegovog lošeg samopuzdanja – jer mislio je ovako – njegova majka je radila i dva puta se udavala – šta ako se i njemu to isto desi)   i nalazio je sto i jedan razlog zašto to nije dobro. Te nema ona iskustva, te dolaze sve mlađe i mlađe. Onako usput je ubijao njeno samopouzdanje. Strah da bi ona mogla da otkrije neki novi svet, da oseti radost lično zarađenog novca toliko su ga plašili da ju je sve više ubijao u pojam. Sve više su se udaljavali. Ona je počela da shvata da to nije život kakav žive njene prijateljice, a on je sve više shvatao da nema kontrolu nad njom.

Ana je počela da radi na sebi. Prvo je krenula kod psihologa u domu zdravlja. Bila je nesrećna, a u početku ni sama nije znala zbog čega. Višak vremena, velika deca, prijateljice koje imaju svoje obaveze pa nemaju vremena da se viđaju toliko često kao u mladosti. Bila je usamljena. Ali, na svaki predlog da počne nečim da se bavi, ona se opirala i pravdala da to nije za nju. Da njoj ne treba novac.

A, u stvari, bila je preplašena od obaveza koje bi joj posao doneo, od odgovornosti, ustajanja u rano jutro. Klizila je u depresiju. Nije više mogla da spava. Stalno je bila bolesna. Ne mnogo, ali dovoljno da ne može da počne ništa. Psiholog joj je predložila da se obrati ili psihijatru (zbog antidepresiva) ili da pokuša sa homeopatijom ili bahovim kapima. Ona je izabrala na kraju terapiju bahovim kapima. Prvo su sklanjani strahovi. Potom je podizana vera u sebe i svoje sposobnosti. Potom se dotakla motivacije i pokretanja. Sada je na prekretnici da se razvede. Trenutno osvešćuje sebe i oslobađa se osećaja krivice što želi da ode i počne iz početka. Takođe radi i na osećaju krivice što je takav model ponašanja prenela i na svoju decu.

Kroz razgovor je shvatila da su i njeni roditelji to isto uradili njoj kad je bila mala. Uvek je neko drugi odrađivao stvari umesto nje – tako da se ispostavilo da nikada nije izgradila lično samopouzdanje i da joj sada, u kasnim 40 sleduje rad na sebi. Proces će biti malo duži, ali se isplati.

Priča 2. 

Olga i Miloš su par kome su svi zavideli. Lepi, zaljubljeni, bili su jedno drugom podrška u svemu. Borili su se zajedno za bolji život. Olga je odrasla u porodici u kojoj nisu sputavali njeno samopouzdanje – čak šta, odrasla je ubeđena da zaslužuje najbolje, da može bolje i više od drugih. Nije imala ambicije da se školuje, pa je nakon srednje škole počela da radi. Novac je ulagala u sebe. Uvek dobro obučena, sređena, ofarbana – a inače lepa – brzo je našla momka.

Miloš je bio vredan, ambiciozan, sportski tip koji je mnogima bio viđen za budućeg muža. Ali njega je privukla Olga. Sve je bilo dobro dok nisu dobili dete a Olga nije upala u krizu samopouzdanja.

Javila se praktičaru i iz razgovora smo shvatile da je izgubila samopouzdanje, postala ljubomorna, nesigurna, sumnjičava. Da se osećala ružnom i neprivlačnom. Svaki muževljem odlazak od kuće (pa čak i na posao) smatrala je izdajom.Nakon porođaja Olga je počela da sumnja u sebe.  U ogledalu je odjednom videla ružnu, debelu, zarozanu ženu. Nije pomagalo što su joj sestra i majka govorile da nije tako i da i dalje izgleda kao avion.

Ona je bila ubeđena da njen muž sve češće gleda druge žene. Pa je prestala i da izlazi iz kuće jer je bila ubeđena da joj iza leđa šapuću da je propala i da ne bi bilo čudo da onakav macan, kakav je njen muž i nađe drugu. A on je sve češće boravio van kuće. Nešto mu se nije vraćalo u dom u kom više nema smeha i gde ga čeka žena kakvu on nije oženio.

Kad su šetali gradom s decom mislila je da stalno gleda druge žene. Počela je da izbegava izlazak iz kuće. Ubedila je sebe da je neprivlačna. Na otvorenom prostoru je osećala anksioznost. Njeni zahtevi prema sebi su postali previsoki i ona sa tim nije mogla da se nosi. U kući je bila stalno namrgođena.

S druge strane, ona ništa nije govorila mužu, pa je on mislio da ga ona izbegava, da joj više nije drag – pa je sve češće ostajao napolju, na njeno mrštenje odgovarao je na isti način.

Kad je počela da radi na sebi – da prevazilazi nesigurnost i pogrešna uverenja, kad se suočila sa svojim strahovima, krenula ponovo među ljude, počela da se smeje i raduje i situacija u kući je postala drugačija. Sada je i muž počeo da primećuje njenu transformaciju. Tek tada je sela i otvoreno razgovarala s njim. Povratna infomacija je bila dobra – on joj je priznao da je pogrešno tumačio njene signale. Ona je za njega i dalje najlepša i najpoželjnija žena. Njena vera u sebe se vratila, tako da je ona prestala da radi na sebi kad je osetila da joj je bolje. Uz dogovor da će, ako opet zaškripi doći ponovo na razgovor.

Priča 3.

Petar ima 12 godina. Mama i tata su se nedavno razveli. Mama radi za dvoje, tata trenutno nema posao. Živi kod majke u garsonjeri. Petrova mama nema vremena za dete. Informacije koje mu šalje su prilično oprečne. Sva obećanja su na dugom štapu. Ako to uradiš… ako… I to nešto se nikad ne ostvari, pa dečak misli da nije dovoljno dobar. Otac u svom filmu i svojim problemima nije dobra muška figura. Petar nema na koga da se ugleda, nema nikog da mu ulije samopouzdanje, da mu kaže da on sve može samo ako se potrudi. Da je dobar i vredan kao i sva ostala deca.

Majka da je dovela na terapiju. Miloš je imao toliko narušeno samopouzdanje i iskrivljenu sliku da ona više nije znala šta da radi sa njim. Svaki dan je dobijala pozive iz škole – te se potukao, pa razbio staklo, vređao pedagoga, neprimereno i nadmeno odgovarao nastavnicima.

Tokom razgovora je isplivalo mnogo tema na kojima je trebalo raditi. Od šoka zbog razvoda, adaptacije na novonastalu situaciju, do prevazilaženja osećaja krivice. Otac nikad nije bio dobar uzor i oslonac. Samopouzdanje mu je godinama narušavano obećanjima da će se nešto desiti ako on nešto dobro uradi. Pošto ni jedno obećanje nije ispunjeno on je sve više verovao da je greška u njemu. Put koji će Petar proći do momenta kada će biti stabilan i pun samopouzdanja nije kratak, ali motiv i zalog za njegovu budućnost su sasvim dobar razlog da se posveti radu i osnaživanju.

Priča 4. 

Milan je taman započeo studije kada je počeo rat. Morao je s roditeljima i sestrom da se preseli u Srbiju. Studije su ostale u zapećku, a on je počeo da radi. Nakon nekog vremena prvo se sestra iselila za Australiju, a potom su i roditelji otišli za njom. Milan se zaljubio i rešio da ipak ostane ovde. Mislio je da bez fakulteta nema šanse da nađe ikakav posao. Ostao je u roditeljskoj kući. Radio je kao portir u državnoj firmi. Tu je upoznao i svoju buduću ženu. Bila je jedan od šefova u firmi. Počeli su da se zabavljaju, a uskoro i da žive zajedno. Nije tu bilo neke ljubavi, ali njega je odgovaralo to što je imao nekog s kim će deliti račune – jer je njegov najveći strah bio da ne ostane bez roditeljske kuće, a njoj je godio njegov manjak samopouzdanja i mogućnost da manipuliše njime baš iz tih razloga.

Milan nije na terapiji. Ni jednoj. On smatra da je to jednostavno njegova sudbina. Krug prijatelja mu je sve manji i manji jer je teško slušati večito kukanje i zajedljive komentare. Na sugestije da bi i on mogao nešto da postigne ako bi – završio fakultet… prekvalifikovao se… samo odmahne rukom i promrlja sebi u bradu da nije više ni zaslužio i da mu je otac bio u pravu kada je rekao da ništa u životu postići neće. Kako će se njegova priča završiti, videćemo. Za sada ozbiljno klizi u depresiju, moguću zavisnost od alkohola, srčane probleme…

Ovo su primeri iz života. A kako poraditi na svom samopouzdanju i ponovo ga izgraditi ili malo doraditi pročitajte ovde.

  •  
  •  
  •  
error: Content is protected !!