fbpx

KAD NAS PROŠLOST I BUDUĆNOST POČNU VOZATI – USKOČIMO U VOZ ZA SADAŠNJOST

“Sutra nikada nije danas! Da li je moguće probuditi se ujutru i reći: “Pa, sad je konačno sutra?”

                                                                                                                                                                                       Alisa u zemlji čuda

Reče Alisa. Ni juče nije danas, i jedini način da ga sačuvamo – jeste da ga materijalizujemo. Da juče ne bude samo sećanje na jedan prošli trenutak već da nas nešto konkretno podseti na delić života u kom nam se nešto značajno desilo.

Svi imamo samo ovo danas. Čak i kad toga nismo svesni, kada smo čvorovima vezani za prošlost ili kad bežimo od ovog trenutka u neku nedokučivost budućeg trenutka, mi imamo samo ovo sada. No, varljivost trenutka, strah od zaborava, pridavanje velike važnosti određenim događajima i ljudima navode nas da pravimo svoje lične muzeje.

Da ne zaboravimo, da negde uskadištimo. Čuva nas onaj osećaj da im se uvek možemo vratiti. Te naše čarobne kutije su nam garant – da ako stvarnost zaliči na nešto što nam se ne dopada, uvek možemo da zavirimo u skrivenu magiju.

Strah od zaborava

Mislila sam, ovo je tema o kojoj je lako pisati. Pa svi mi imamo nešto što čini naš privatan svet sećanja, naše tajne ušuškane u određene predmete, knjige ili slike nonšalantno poslagane oko nas, s ciljem da nas podsete na nekog ili nešto. Ali, vrlo brzo shvatih da je priča mnogo kompleksnija i da je zaranjanje u te zbirke bolno sladak proces.

Ponekad u gluvo doba noći, u onom trenutku kada bi trebalo da pogasimo svetla i zakoračimo u san mi počnemo da se presabiramo. Da li je današnji dan bio isti kao i svi drugi? Ili je ipak za jednu notu, za jedan miris, dodir, reč, nosio notu jedinstvenosti u sebi? Po čemu ću ga pamtiti?

Uplaši taj čas, spoznaja da će možda sve otići u zaborav, i onda umesto u krevet, odemo u svet presabiranja i kreiranja još jedne uspomene. Pa tako  u mraku, koji je prošaran uličnim svetlom, taman dovoljnim da ne palimo svetlo, stavljamo još jednu skicu na policu sećanja. Ušuškamo je između već postojećih stvari, ne bi li postala nevidljiva za sve ostale. Da izbledi taman koliko treba i da na nju padne sasvim malo prašine ovog trenutka.

Ovo malo vremensko proklizavanje desi se s vremena na vreme – ne znam kako – ali kao da se okolnosti malo uspore i učaure, kao da se smaknemo s puta, a vreme iskoristi priliku da protrči kraj nas. Sačuvana lepota. Otkinuta od vremena.

Varljivost vremena i igra svetlosti

Valjda je to normalno u jesen. Opsednuti bojama, zvucima, sabiranjima, ranim mrakom u kom ponekad zalutamo, povedu nas u svoje čudesne muzeje.

Izvadimo album sa fotografijama. Uključimo virtuelni album. Listamo. I kreiramo priče u sebi. Ne volimo da pokazujemo ljudima fotografije iz detinjstva. Mladosti. Nekih trenutaka samo nama bitnih. Imamo utisak da svakim otvaranjem pred strancima gubimo deo uspomena. Razvodne se rečima izgovorenim naglas. Počnu da blede. Čak i ako su elektronske. Nestaje ona fina patina koju negujemo u ovakvim polumračnim večerima.

Tada, u toj samoizabranoj tišini – čujemo glasove i vidimo lica onih koji nisu više deo naše svakodnevice. Naša priča je čista i sećanje se ne menja. Barem ne pod uticajem nekih drugih. Jer, sećanja jesu kvarljiva roba i lako padnu pod tuđe uticaje, ali kad smo sami sa njima onda su i čudesa samo naša. I suza koja klizne niz obraz – naša.

To su oni trenuci u kojima ulazimo u lične galerije jer nam:nedostaju:

  • neki ljudi
  • neka lica i osmesi
  • neki novi početak
  • malo životnih začina
  • malo imaginacije
  • neki dodiri i pokreti…

Tada, kao Alisa skliznemo u rupu u sebi

Tada, kao i ona, pronađemo u sebi reč koja nedostaje, nju pretvorim u čežnju, a čežnju u ostvarenje. Začine izmešamo u bočici, i tada smo spremni da se vratimo u realnost. Da obojimo sivilo, da vratimo radost na lice, da s tom energijom nastavim do sledeće posete imaginarijumu. Začini izmešani u bočici, spremni da začine suviše tvrdu realnost – malo alhemije, zahvalnosti, topline u dodiru, razigranosti u prostoru. Malo začina za taj magični početak. Malo čarobnog praha za vraćanje među ljude, lica, u priče.

Sanjamo budni neke snove. Živimo ovde i sada. I sve dok je tako naši lični muzeji čudesa su divna mesta na kojima se malo odmorimo, podsetimo, saberemo i s tom novom energijom uskočimo u nove izazove.

Iz ugla bahovog praktičara

No, samo na tren ćemo iskočiti iz ove priče i sagledati stvari iz ugla bahovog praktičara.

Moramo biti pažljivi i čuvati se zamke – jer ako suviše dugo ostanemo u svetu vezanom za prošlost nije dobro. Ako mnogo toga nagomilamo u njega, ni to ne valja. Da bismo mogli dalje, da bismo punim plućima živeli stvarnost ne smemo vući prošlost kao teret za sobom. Bez uspomena smo kao bez temelja, ali previše uspomena su više nego temelj – kad počne da se preliva u sve prostore našeg bića, tada uspomene počinju da nas blokiraju i ne dozvoljavaju da krenemo dalje.

Blokirani, više nismo ni svesni da nismo u balansu, da živimo prošlost, zaglavljeni, a vreme ne čeka. Ono nas vuče napred. Osećaj da smo razapeti između dva sveta – magije prošlih dana i potrebe da idemo dalje nas čine nesrećnima. Tada je vreme za raščišćavanje i svođenje čudesa na pravu meru. Da nam opet budu dobra baza za dalje. Ali nikako više od toga.

Jer, zauzdavajući trenutke, čuvajući previše toga, shvatismo, procurilo je vreme. Zaboravili smo važnu stvar – dok se prisećamo idilične prošlosti i dok prizivamo neku lepšu budućnost pored nas prođe naša jedina realnost i stvarnost.

Prođe nam ovo ovde i sada. Možda će, kako neko pametno reče, neka vremena biti i bolja i srećnija, ali mi imamo ovo ovde od njega treba da napravimo najbolje što se od ovih sastojaka može napraviti.

Tekst objavljen u novembarskom broju magazina “Plezir”. Još jedna čarolija u četiri ruke. Hvala dragoj Mariji Radojković sa kojom je sve zadovoljstvo raditi.

  •  
  •  
  •  
error: Content is protected !!