Kad je u ljubavi sve kako treba, mi o njoj ni ne pričamo. Da, krećem priču o ljubavi s drugog kraja. Ili pričamo u superlativima, zaneseni partnerom, zajedništvom. Uživamo u zaljubljenosti, čekajući kad će ona da preraste u stabilnu ljubavnu vezu.
A kako kaže profesor Milivojeviće “zaljubljenost je emocija koja nije prirodna i mogu da se zaljube samo oni ljudi koji precenjuju ljubav. Zaljubljeni ljudi vide u ljubavi put za sreću do kraja života.” A onda u jednom trenutku ljubav izbledi iz nekog razloga. I, tada nastaje problem. Izazov razdvajanja, izazov isceljenja i počinjanja iz početka. Izazov povređene sujete. Izazov straha od budućnosti. Izazov socijalne neadekvatnosti. Izazov prihvatanja lične odgovornosti. Izazov – kad će sve to prestati.
Suočavanje sa gubitkom, tugom, nevericom, krivicom, besom, mržnjom, apatijom.
I u tom trenutku sve floskule ovog sveta nemaju nikakvu utešnu notu. “Ko zna zašto je to dobro”, “Što te ne ubije, ojača te”, “Biće sve dobro”, “Bila si i suviše dobra za njega”, “Kad tad, prebolećeš”…
Imam utisak da tada pije vodu samo ona – šta ću sad… kad sam pala s konja na magarca. I mada bi se u u tome već mogla naći doza humora – jer barem je taj konj otišao… mi smo nekad spremni da se ponovo upregnemo sa istim konjem, samo da nam ne dopadne neki magarac. Šalim se, naravno.
Ono što često ljudi ne izgovaraju jeste da im je bilo bolje čak i sa vrapcem u ruci – jer ko zna da li bi ikad ulovili onog goluba na grani. I evo nas, ponovo u priči o izlasku iz izlasku iz zone komfora. Trpećemo nekog, kakav god da je, samo da ne odstupamo od socijalnih normi – svako ima nekog, sramota je biti sam, sa kim ću ići na more, bioskop, rođendan? Traženje novog partnera, strah od neuspeha…
Ne moram da odgovaram roditeljima, rodbini, nekim likovima na godišnjici mature – zašto sam sama… Bolje i taj vrabac… A nesrećni smo, emocionalno neispunjeni, često depresivni, život nam je bljak… jer nemamo čuku da nešto menjamo.
I dok se mi tako premišljamo, krpimo gde stalno puca, čuvamo se pada na magarca, venemo u kavezu sa vrapcem, taj neko se pokupi i ode. Tako to obično biva.
I onda krećemo u realnu priču
Pre mnogo godina jednu prijateljicu ostavi momak. Bila je to duga veza, jedna od onih viđenih za brak. Ona je patila, a mi smo, onako mlade i naivne, bile ogorčene na njenog bivšeg kako je ni jednom nije pozvao od kad su raskinuli.
Onda nam je jedan malo stariji i iskusniji drugar rekao: „A, šta očekujete od njega? Da je zove svaki dan i teši? Da joj uliva lažnu nadu? Kad jednom pukne, puklo je i treba pustiti da zaraste.“ Tada nam je bilo jasnije. Tada je i meni postalo jasno zašto mi godinam nisu zarastali ožiljci jedne veze iz iste dekada naših života. Moj tadašnji dragi je nakon našeg raskida nastavio da me zove, da priča sa mnom kao da je sve u redu, mada ništa nije bilo u redu. Pristajao je i da popije kafu sa mnom – a bile su to mučne kafe -ne znam kome je bilo teže – meni koja sam se još dugo nadala da je raskid bio samo jedna velika greška (njegova, naravno), ili njemu koji nije imao snage da mi kaže da je to zaista kraj.
I, onda sam ga jednog dana videla sa novom devojkom. I bilo mi je mnogo teško. Za mene su vrata tek tada bila zatvorena. Ali tada još nisam naučila do kraja tu važnu lekciju – da kad jednom odeš…
Dug i težak put učenja
Htedoh da počnem rečenicu sa ČUDNO JE TO… ali nije čudno – to su lekcije koje treba da naučimo. Život vam namešta okolnosti od lakših preko onih srednje teških do najtežih – ako ste večiti ponavljač. Moj najveći strah bio je onaj od napuštanja. Iznenadnog. Valjda sam se toliko bojala da neko ne ode odjednom od mene – da mi je taj moj dragi ispunio želju – odlazio je na kašičicu. Mesecima. I šta sam ja tada iz toga naučila? Ništa, osim što sam se prepustila dugotrajnom tugovanju i lamentiranju nad sudbinom. Neko je tada čak mogao da pomisli da mi je neko umro koliko sam bila uživljena u ulogu.
Dramoser. Tako bih imenovala sebe iz tog perioda. Naravno da je dugo vremena on bio najveći krivac. Sve dok nisam počela ozbiljno da radim na sebi, da preispitujem, otpuštam, opraštam. Sebi. Što sam bila takva kakva sam bila. Što nisam umela ja da stavim tačku kad već on nije imao srca. Što sam dopustila da mi neke dobre godine jednostavno nestanu u tom glumatanju i izmotavanju.
E, onda kad na jednom tako lepom školskom primeru ne naučite ništa, kad pustite da sve ono što vam je dato kao „pokazna“ vežba ode niz vodu, onda dobijete sledeću lekciju.
„Šta je – bojiš se da te neko iznenada ne napusti? Dao sam ti nekog ko će te napuštati u ratama, pa nisi bila zadovoljna. Hoćeš da vidiš kako izgleda pravo iznenadno napuštanje?“ Paf…
E, tako to izgleda. Kako ti se sada čini?
Nemam pametan odgovor na ovo pitanje. Znam da sada znam kako to izgleda kad neko ode. Zauvek. Kako izgleda kad se jednom zatvore vrata. I ma koliko gledali u njih, sve misleći sad će se odškrinuti, sad će reći da je to sve bila šala… ta vrata se više ne otvore.
Onda sam naučila jednu važnu lekciju. Kad ostavljaš ostavljaj bez okretanja. Kad kažeš da ideš, idi, ne zastajkuj. Kad rešiš da je vreme, treba biti dovoljno jak da ne zoveš, ne ideš na ista mesta, ne daš ni jedan povod za lažnu nadu.
U ostavljanju nema polovičnosti. Ne možeš biti na dva mesta u isto vreme. Ne možeš malo da hoćeš, a malo da nećeš. Možeš, u stvari, ali onda mašiš poentu.
Zato, kad sledeći put dođe do odlaska – vašeg ili neko ode od vas – učite iz toga. Izvucite ono najbolje. Očvrsnite, naučite da prihvatite, da pustite i da nakon toga ne budete ogorčeni i uplašeni.
Kad pustite, neko nov će doći. I ako ne dođe, barem nećete ostati veštački vezani za nekog ko je izašao na ona vrata.
Ako ne možete sami, uvek postoji pomoć prijatelja. Ako vas i prijatelji krenu izbegavati jer ste preterali, ako vas vam čak i najbliži kažu da su toliko zauzeti da ovih dana nemaju vremena vas, možda je vreme za Bahove kapi.