“Sutra nikada nije danas! Da li je moguće probuditi se ujutru i reći: “Pa, sad je konačno sutra?”
Alisa u zemlji čuda
Reče Alisa. Ni juče nije danas, i jedini način da ga sačuvamo – jeste da ga materijalizujemo. Da juče ne bude samo sećanje na jedan prošli trenutak već da nas nešto konkretno podseti na delić života u kom nam se nešto značajno desilo.
Svi imamo samo ovo danas. Čak i kad toga nismo svesni, kada smo čvorovima vezani za prošlost ili kad bežimo od ovog trenutka u neku nedokučivost budućeg trenutka, mi imamo samo ovo sada. No, varljivost trenutka, strah od zaborava, pridavanje velike važnosti određenim događajima i ljudima navode nas da pravimo svoje lične muzeje. Mesta na koja odemo povremeno, zavirimo u njih i vratimo se tako u neki trenutak koji nam je posebno značio.
Da ne zaboravimo, da negde uskadištimo. Čuva nas onaj osećaj da im se uvek možemo vratiti. Te naše čarobne kutije su nam garant – da ako stvarnost zaliči na nešto što nam se ne dopada, uvek možemo da zavirimo u skrivenu magiju.
Strah od zaborava
Mislila sam, ovo je tema o kojoj je lako pisati. Pa svi mi imamo nešto što čini naš privatan svet sećanja, naše tajne ušuškane u određene predmete, knjige ili slike nonšalantno poslagane oko nas, s ciljem da nas podsete na nekog ili nešto, ali I na nas u nekom trenutku koji je prošao. Ali, vrlo brzo shvatih da je priča mnogo kompleksnija i da je zaranjanje u te zbirke nekada I bolno sladak proces.
Ponekad u gluvo doba noći, u onom trenutku kada bi trebalo da pogasimo svetla i zakoračimo u san mi počnemo da se presabiramo. Da li je današnji dan bio isti kao i svi drugi? Ili je ipak za jednu notu, za jedan miris, dodir, reč, nosio notu jedinstvenosti u sebi? Po čemu ću ga pamtiti?
Uplaši taj čas, spoznaja da će možda sve otići u zaborav, i onda umesto u krevet, odemo u svet presabiranja i kreiranja još jedne uspomene. Pa tako u mraku, koji je prošaran uličnim svetlom, taman dovoljnim da ne palimo svetlo, stavljamo još jednu skicu na policu sećanja. Ušuškamo je između već postojećih stvari, ne bi li postala nevidljiva za sve ostale. Da izbledi taman koliko treba i da na nju padne sasvim malo prašine ovog trenutka.
Ovo malo vremensko proklizavanje desi se s vremena na vreme – ne znam kako – ali kao da se okolnosti malo uspore i učaure, kao da se smaknemo s puta, a vreme iskoristi priliku da protrči kraj nas. Sačuvana lepota. Otkinuta od vremena.
Varljivost vremena i igra svetlosti
Valjda je to normalno u jesen. Opsednuti bojama, zvucima, sabiranjima, ranim mrakom u kom ponekad zalutamo, povedu nas u svoje čudesne muzeje.
Izvadimo album sa fotografijama. Uključimo virtuelni album. Listamo. I kreiramo priče u sebi. Ne volimo da pokazujemo ljudima fotografije iz detinjstva. Mladosti. Nekih trenutaka samo nama bitnih. Imamo utisak da svakim otvaranjem pred strancima gubimo deo uspomena i intimnosti. Razvodne se rečima izgovorenim naglas. Počnu da blede. Čak i ako su elektronske. Nestaje ona fina patina koju negujemo u ovakvim polumračnim večerima.
Tada, u toj samoizabranoj tišini – čujemo glasove i vidimo lica onih koji nisu više deo naše svakodnevice. Naša priča je čista i sećanje se ne menja. Barem ne pod uticajem nekih drugih. Jer, sećanja jesu kvarljiva roba i lako padnu pod tuđe uticaje, ali kad smo sami sa njima onda su i čudesa samo naša. I suza koja klizne niz obraz – naša.
To su oni trenuci u kojima ulazimo u lične galerije jer nam nedostaju:
- neki ljudi
- neka lica i osmesi
- neki novi početak
- malo životnih začina
- malo imaginacije
- neki dodiri i pokreti…
Tada, kao Alisa skliznemo u rupu u sebi
Tada, kao i ona, pronađemo u sebi reč koja nedostaje, nju pretvorim u čežnju, a čežnju u ostvarenje. Začine izmešamo u bočici, i tada smo spremni da se vratimo u realnost. Da obojimo sivilo, da vratimo radost na lice, da s tom energijom nastavim do sledeće posete imaginarijumu. Začini izmešani u bočici, spremni da začine suviše tvrdu realnost – malo alhemije, zahvalnosti, topline u dodiru, razigranosti u prostoru. Malo začina za taj magični početak. Malo čarobnog praha za vraćanje među ljude, lica, u priče.
Sanjamo budni neke snove. Živimo ovde i sada. I sve dok je tako naši lični muzeji čudesa su divna mesta na kojima se malo odmorimo, podsetimo, saberemo i s tom novom energijom uskočimo u nove izazove.
Ima tih muzeja koja su naša lična motivacija, svedok naših uspeha, kretanja i promena. To je i onaj prostor u koji kada zađemo dobijamo energetski doping da nastavimo dalje. Sećanja koja svedoče da je nešto postojalo, istoremeno da mi možemo, umemo, znamo, da je nekada nepotreban strah da je nešto nedokučivo i nemoguće. Prošetamo kroz taj muzej, prisetimo se svega što smo tada uradili da istrajnost ne bi nestala i prisetimo se „da, tada si uspela, mogla si, zašto ne bi i danas“, „nije bilo strašno, samo je bilo bitno da veruješ u sebe“, i sl. Čestitam sebi danas na nekim kretanjima u prošlosti, nekim hrabrostima i ludostima koje sam imala. I onda je to i motivacija, muzej lične sigurnosti da ako smo jednom uspeli, možemo i drugi i treći i bilo koji put još, zato što smo mi kreatori naše sadašnjosti i naše budućnosti.
Iz ugla bahovog praktičara
No, samo na tren ćemo iskočiti iz ove priče i sagledati stvari iz ugla bahovog praktičara.
Moramo biti pažljivi i čuvati se zamke – jer ako suviše dugo ostanemo u svetu vezanom za prošlost nije dobro. Ako mnogo toga nagomilamo u njega, ni to ne valja. Da bismo mogli dalje, da bismo punim plućima živeli stvarnost ne smemo vući prošlost kao teret za sobom. Bez uspomena smo kao bez temelja, ali previše uspomena su više nego temelj – kad počne da se preliva u sve prostore našeg bića, tada uspomene počinju da nas blokiraju i ne dozvoljavaju da krenemo dalje. Blokirani, više nismo ni svesni da nismo u balansu, da živimo prošlost, zaglavljeni, a vreme ne čeka. Ono nas vuče napred. Osećaj da smo razapeti između dva sveta – magije prošlih dana i potrebe da idemo dalje nas čine nesrećnima. Tada je vreme za raščišćavanje i svođenje čudesa na pravu meru. Da nam opet budu dobra baza za dalje. Ali nikako više od toga.
Jer, zauzdavajući trenutke, čuvajući previše toga, shvatismo, procurilo je vreme. Zaboravili smo važnu stvar – dok se prisećamo idilične prošlosti i dok prizivamo neku lepšu budućnost pored nas prođe naša jedina realnost i stvarnost.
Prođe nam ovo ovde i sada. Možda će, kako neko pametno reče, neka vremena biti i bolja i srećnija, ali mi imamo ovo ovde od njega treba da napravimo najbolje što se od ovih sastojaka može napraviti.
Budućnost nastaje u ovom momentu naše sadašnjosti koja postoje istovremeno i naša prošlost. U igri vremena uvek kao centralno mesto postojimo mi, postojiš TI. Muzeji su zato svakim danom ispunjeniji, karte sve skuplje za ulaz i posetu. Koliko će naši lični muzeji u toj ispunjenosti biti bogati i raskošni zavisi od naše motivacije, inspiracije, kreativnosti da danas gradimo i stvaramo sa iskustvom koje imamo. Neka naša budućnost bude korak, osmeh i zadovoljstvo da odemo dalje i više od onoga što smo danas, trunka hrabrosti, odlučnost da možemo i sigurnost da istrajemo, nije teško, probajte već danas.
Još jedan u četiri ruke pisan tekst. Hvala, draga Marija Radojković. Tekst objavljen u novembarskom broju magazina “Plezir”.