fbpx

NIJE GLAVNI PROBLEM VIŠAK U KILAŽI VEĆ JE PROBLEM MANJAK U SVEMU OSTALOM

Neće ovo biti tekst: O lepoti. O vitkosti. O idealu. Ja samo o tome mislim često u poslednje vreme. Jer dok preko puta mene sede žene, divne zbog same činjenice da su žene, majke, ćerke, sestre, supruge… da su toliko sebe davale tokom života i da i dalje daju – a često zapnu baš na tim temama – lepota, vitkost, ideal žene i ženstvenosti. Jer su izbombardnovane da ako nisu takve – otprilike sve što jesu, nije ni upola vredno.

 

Da se vratim nekoliko koraka unazad. U jednom trenutku sam, što sam više tražila, nailazila na mnoštvo tehnika za duhovni rad, za promenu, bolju verziju sebe. I što sam više čitala, sve sam pogubljenija bila. Samo su mi prolazile misli – pa ovo nisam probala, ovo nisam uradila, pa po ovom nisam nikako blizu savršenstvu, mmm… ovo je dobro, ovo bi bilo dobro da probam… o, ovo bih da naučim, uh… ovo deluje strašno… I tako u krug. I kako je broj tehnika, novih, izmišljenih, pravih, novootkrivenih, nakalemljenih rastao, tako sam ja bivala sve zbunjenija i manje svoja. Jer… svaka vam nađe neku novu manu.

No, nakon nekoliko dana presabiranja, razgovora sa ljudima koji se takođe bave holističkim tehnikama i učenjima i smirivanja misli i emocija – shvatih – ne treba, Merima, ti sve to da znaš. I ne treba ni da se kačiš za druge. Svaka duša vapi u određenom trenutku za određenom količinom znanja i rasta. Ne možeš u svoju čašu sipati više od onog što ti trenutno treba. Uteših sebe, razreših dilemu i nastavih da pratim put koji je moj i sa kojim lično najbolje korespondiram. Ne mislim ovde samo na sebe kao Bahovog praktičara (i odnedavno i procesora Dubokog Peat-a, ali o tom ćemo tek…). Mislim na sebe koja takođe radim na sebi. I, da budem jasna, sve su tehnike dobre, samo ne mogu u isto vreme. Da me ne biste pogrešno razumeli, da ikoga kritikujem ili prozivam.

To nije proces od juče

Ne radim na sebi od juče. I ne biram više tehnike kao na početku, pre nekih 25 godina. Malo jedna, pa druga, pa treća… Skakala sam, priznajem, tada. Isprobavala, nestrpljiva da nađem rešenje. Da stignem do cilja. A nisam znala:

a) ne menjaj tehnike tako brzo – jer tradicionalne tehnike ne daju odmah (instant) rešenje, jer ne gurnu problem već ga dovedu na površinu da ga počistimo. Zato sebi treba dati vremena  i tehnici i praktikantu da kako Bog zapoveda prođemo kroz proces.

b) ne skači iz jedne u dijametralno suprotnu – samo ćeš zbuniti dušu svoju jer je počela da radi na jedan način a ti je sada teraš na nešto drugo

c) ne idi kod svakog samo zato što kaže da zna nešto. Tj. proveri kome otvaraš sebe – jer si tada ranjiv.

d) ne preskači stepenice. Što znači da ne treba da radiš na onome što je u trendu već što je tvoj trenutni izazov, trauma, kako god da se zove.

I od tada…

… znam da meni prijaju “konkretne” tehnike. U kojima postoji alat. Od razgovornih tehnika  (jer reči su najmoćnije oruđe i oružje), preko homepatije, bahove terapije, fitoterapije, kvantne terapije… Tu sam svoja na svom i osećam šta dobijam i kako to na mene deluje.

Taj trenutak u kom sam pre nekoliko meseci upala – ta kriza o mnoštvu – jeste samo jedna od tema na kojima valja da radim. A ne da učim sve to. I ne da se podvrgnem svakoj ponudi. Jer, nije svaki izazov moj, niti je za svaki baš pravi trenutak.

Kakve sve to ima veze sa lepotom, vitkošću i idealima…

…. pitate se. Pa ima. Kako dođe leto… recimo… tako krene pomama ponuda – da dovedemo svoje telo u idealnu formu. I, ne ne mislim na kozmetičke salone. Oni to rade na fizičkom nivou. Govorim o duhovnom radu na postizanju idealnog. Ili, da budemo lepe sebi samima. I, onda vidim preko puta sebe ženu koja ima toliko nataloženih životnih izazova i istinskih problema, da bi preskakanje svega toga i “dovođenje” u idealnu sliku bilo nemoguće, ili bolje rečeno prilično traumatizujuće. Da budem lepa i vitka jesu neki standardi koje nam nameću mas mediji. I često oni koji nemaju iskustvo sa viškom kilograma.

Hajde da vam ispričam svoj slučaj

Možda će vam biti jasnije o čemu pišem. Neću zalaziti u detalje koji nisu za javnost, ali samo da objasnim kako su duboki koreni nekog problema. Kao sasvim mala bila sam prilično slatko okruglo dete. Dok nisam zapatila problem sa trećim krajnikom. Onda sam se pretvorila u malu vešalicu. Nakon toga sam ponovo postala temeljno dete (ne mogu reći debela, ali uvek sam imala taj neki višak). To 14-te godine kada sam ponovo ušla u fazu mršavljenja. I tu se zaustavila na nekoj kilaži koja je bila – pa taman. Da je otišlo još samo malo dole klizila bih u pothranjenost.

Onda sam tu do 25 godine prošla čitav niz stresnih situacija – od raskida veze (koja iza sebe nosi čitav niz drugih skrivenih trauma), preko početka raznih ratova (koje nismo vodili), hiperinflacije, završavanje studija, nemanje novaca (pa sa tim ide i egzistencijalna kriza), pa hronična nesanica (zbog koje telo koje je stalno umorno traži hranu), preko pogrešno postavljanih dijagnoza od strane lekara (jer niko nije prepoznao anksioznost na granici depresije), pa sam pila, pila… pila mnoštvo hormona i ostalih lekova. I kad sve to smućkate u jedno, rezultat je da sam davno izašla iz idealne slike kako nas uče da treba da izgledamo.  O, da… sa svim ovim, uvek u paketu ide i  nebavljenje sportom, slabija opšta fizička aktivnost. Uz inflatornu nemaštinu nam je išla loša ishrana, a ako ste kao mali “razvili” gen za gojaznost – imate, kao i ja svašta nešto u paketu.

Onda krenete da radite

A rad kreće od toga da, kad već imamo zatečeno stanje, onda prvo treba da ga prihvatimo. Lepo zvuči, ali ne ide lako. Godinama sam sebe sanjala kao vitku (mršavicu) i svako buđenje je bila nova mora i novi osećaj krivice i neljubavi prema sebi i svom telu. To onda često prati i neadekvatno oblačenje – kada skrivate svoje telo širokom, nikakvom odećom, a u stvari ga još više ističete. Ili ga utežete (to nije moja priča) u pretesnu odeću, praveći se da nije ništa. A sve je.

Onda jednog dana san i java postanu jedno

I to je divan osećaj. Neko će reći – šta ima divno u tome što spoznaš da nisi tvigica. Pa ima. Prvo prihvatila sam sebe takvu kakva jesam. Onda počneš da voliš svaki deo svog tela. Baš svaki. Svaku striju, nabor, svaku kilu, svaki deo koji nije idealan. Jer, zajedno smo prošli teške trenutke. Svaka moja kost, mišić svaki milimetar kože, svi su oni voleli mene dok ja nisam bila spremna da ih volim. A ja sam od njih napravila ono što ne volim, a ne oni od mene. Postala sam zahvalna. No, to još uvek nije bio trenutak kada je sve bilo spremno da nestane samo zato što sam ja zahvalna. Ali smo počeli da se volimo.

I preoblikovanje je krenulo.

Prvo dozvolila sam sebi da skinem sve ono što nisam volela da nosim, a iza čega sam se sakrivala. Dozvolila sam sebi da ponosno nosim svaki svoj kilogram. Jer su moji. E, a onda je krenulo to – a sada hajde da ih brzinski skinemo. No, ne ide to tako baš. Prvo sam pala na nagovor da probam neku praškastu hranu koja menja obroke. Pa onda čuveni proizvodi sa medom. Prvo, gladni ste i sa tim, i kao da jedva čekate da se kura završi pa da jedete ko čovek… Drugo, nemate životne radosti i sve preti da se vrati nazad.

Upravo – tada sam bila frustrirana što to ne ide – jer sam od toga bila stalno gladna. Pa odustajala. Pa krenula kod lekara koji mi je prepisao dijetu (one odokativne za sve iste) i dao tablete koje vas drže konstantno prikovane za toalet jer čim nešto što iole ima masnoću u sebi telo odbaci zbog tableta. A one ne razlikuju dobre i loše masnoće. Pa ste opet gladni. Pa ste još tužniji.

Onda krenete na terapiju, ali nju ne prati adekvatni nutricionista. Pa vi sada imate volju, ali ne znate kako da se snađete u tome. I tako se vrtite u krug. A oko vas iskaču reklame – koje vam podsvesno govore da niste lepi, niti adekvatni ako niste mršavi. Onda niste ni lepi. Niko vas takvu neće voleti.

Šta sad nije u redu

Ali ja sam volela sebe. I bilo je ljudi koji su me voleli baš takvu. Koji su znali i kroz šta sam prošla, ali koji su me voleli zbog toga što sam ja Merima osoba sa određenim manama i vrlinama. Imam dobar posao, učenici me vole, imam prijateljice i prijatelje iz detinjstva. Imam i nove. Radim ono što volim. Radim na sebi. Ne mislim o sebi da nisam lepa. Tj. uvek sam odnos prema svojoj lepoti imala specifičan. I videla sebe iza sebe. Ne mogu to sada da vam objasnim. Moje telo nikad nije bilo ogledalo moje lepote. A opet sam i to telo volela i volim.

Zbunjivale su me te instant poruke. Nosiš višak jer se štitiš. Nosiš jer se kriješ, nosiš jer nisi u harmoniji sa sobom. Otkrij sebe u sebi, zavoli sebe… Ne kažem da sve ovo nije delom tačno. Ali to je još jedan od jednostranih prilaza priči. Jer je ne prate istovremeno promena ishrane, fizičke aktivnosti, saradnja sa porodicom. Posle svega ostanete opet sami. Kao da ste na onom čudu iz zabavnih parkova što vas diže u visine i onda ponovo spušta u realnost.

A realnost je…

…  da smo u godinama u kojima smo bili u višku poremetili neke stvari u svom telu. I koliko god mi tehnika primenili ili primenjivali, dok to ne razrešimo, samo ćemo se frustrirati. Za mene je čarobno otkrovenje bilo da sitne promene u krvnoj slici znače da imam metabolički sindrom i da na tome treba raditi. Prvo. Tri godine su mi rezultati bili isti, a dobijala sam samo kritiku – manje šećera i belog brašna… A vi sve to smanjite na minimum, a ostaje i dalje ta vrednost jer ne menjamo iz korena. Otkriće mi je bilo i da promenom određene hrane i vremena u kom je jedem dovodim svoj nivo energije u ravnotežu. Kako na mene i moje zdravlje utiče nespavanje. Šta mi stres radi sa stomakom i crevima.  I, do svega sam ovog dolazila sama. Eksperimentišući sa onim što znam i tražeći pomoć i savet od onih koji znaju ono što ne znam. I dalje učim i radim. I menjam. Ne zbog drugih, već zbog sebe. Ne izbegavam savete, ali samo od onih koji mene vode kroz ovaj proces čišćenja. Tako nisam zbunjena i nisam pod stresom.

A kao Bahov praktičar rekla bih…

… da prvo treba da raščistite sve ono što se nataložilo na vaše kilograme. Na sliku o sebi. Da se oslobodite tereta koji toliko dugo nosite, da shvatite da se stvari neće promeniti za dan, ali da kada budete razumeli sebe i svoje potrebe, ograničenja i beskrajne mogućnosti, bićete svoji na svom.

Tada ćete odlučiti kako ćete i svoju liniju da redukujete. Da li ćete raditi još nešto na sebi. Da li vam odgovara ta boja kose. Da li vam baš toliko smetaju bore. Vi ćete odlučiti tada ko želite da budete. Jer sve je promena, i jedino je ona konstantna. Tako da, ne padajte u zamke. Nema instant rešenja – tj. ima tih nekih malih potiskivača koji nam pruže privid da smo bolje. Ali nikako dobro. Promena uvek ide od dna prema vrhu. Moramo duboko u sebe da bismo našli to zrno oko koga ćemo ponovo graditi sebe.

Do tada, budite u miru sa sobom. Nađite tu verziju sebe ka kojoj težite i polako, korak po korak do nje. I verujte, prvenstveno u sebe. Verujte u svoju vezu sa prirodom, sa Bogom/ili Univerzumom (kako god vi to zovete). I ulažite u sebe. U svoje znanje. Ne žalite vreme. Nekad ni novac. Ne žalite. Jer zaslužujete da budete dobro. I da budete srećni.

  •  
  •  
  •  

Comments (2)

  1. Hvala ti za ovaj odličan tekst.
    Svega imam preko mere: stresa, briga, materijalnih problema i naravno kolograma.
    Ipak, naučila sam da živim s tim i nekako sam baš ponosna na sebe.
    Da, godinama sam pod terapijom, imala sam ozbiljnih padova, ali sam ustajala, najviše zahvaljujući sebi i svesti da nemam izbora i naravno, uz stručnu pomoć. I tu je potreban određeni nivo svesti da zatražimo stručnu pomoć.
    I tako, funkcionišem, kao što moram, zasuzim čonekad, obrišem suze i idem dalje.
    Hvala puno!

Comments are closed.

error: Content is protected !!