Ili, možda je vreme da se upoznamo 🙂
Duga priča, ali dobra vežba za mene da vidim umem li zaista nešto ukratko da kažem. Ako očekuješ kombinaciju kapi koje su mene promenile, onda je ta to dobra adresa moj blog www.soulblooming.com. A ako te interesuje ko sam ja, i kako Bahove kapi i ja funkcionišemo, onda hajdemo dalje.
Kad podvučem crtu u svom životu – više koristi sam imala od holističkihpristupa isceljenju. Baba me je lečila čajevima, guščijom mašću, oblozima od rakije, zdravom hranom gajenom u njenoj bašti. Da je bilo do nje, verovatno bi mnogo manje lekova popila, ali moja majka nije imala hrabrosti da se prepusti prirodi, a baka je poštovala volju svoje ćerke. Zato, da se ne lažemo, ima tu mnogo hemije, antibiotika, penicilina, tako da su lekari ORL baš profitirali na mom detinjstvu. No, bili su to vrsni lekari i radili su najbolje, ali zaista najbolje što su mogli i znali.
Ali, ono što je baba moja neštedimice koristila od narodne medicine, pored navedenih, jeste moć da joj verujem na reč, strpljenje, i ljubav u neograničenim količinama. Mislim da sam tada bila najbolja čak i kad nisam bila dobro. Jer sam bila puna ljubavi i pouzdanja i vere u ljubav. S druge strane, tada sam pokupila i svoje najveće strahove – jer iako je baka tada imala manje godina nego ja sada, meni maloj to je bio čitav vek i mislila sam, šta ako umru… a ja ostanem tamo sama i bez ikoga, i naravno, umrem i ja.
Taj strah se ispoljio jednog dana, PAF, odjednom je krenula anksioznost (o kojoj opet ovde neću mnogo pisati jer sam pisala već na blogu). Deset godina su me lečili od svega i svačega, samo ne od toga. Bilo je to i srce, i želudac, i štitna žljezda – mada nikada rezultati ispitivanja nisu pokazivali da imam bilo šta od tih poremećaja. Ja sam bila jedno zdravo mlado biće, koje je, uz okidač zvani devedesete, inflacija i jedan čudan raskid veze, uspelo da upadne u duboki bunar anksioznosti. Deset godina sam na raznim terapijama poremetila ciklus, pila lekove za štitnu, a ona bila zdrava, srećom i sada je, pila razne lekove za želudac. Jedino što se postiglo guranjem glavnog problema pod tepih i tretiranjem nepostojećih problema, jeste to što sam definitivno poremetila hormonalni status, stigla do IR, i svakojakih propratnih stvari.
Moja anksioznost prerasla je u panične napade. A ja sam stvari uzela u svoje ruke. Ne mogu reći da sam se opet vratila na bakino prirodno lečenje, ali dok pišem ovu rečenicu, razmišljam, koliko bi bilo dobro da sam te godine, koje su svakako pojeli skakavci zvani inflacija, ratovi, beznađe, desocijalizacija po gradovima jer je bilo teško prihvatiti takvu drastičnu socijalnu i sociološku promenu, posvetila povratku na selo i tamo kroz smirenje, prirodu, odmor i ljubav pokušala da nađem put ka sebi.
No, moj povratak holističkom načinu isceljenja, najzad, bio je prvo kroz psihoterapiju. Pa sam onda našla homeomatkinju. I shvatila da je snaga u meni. Tada još nisam znala za Bahove kapi, ali su se i one vrlo brzo pojavile, na skroz neobičan način. Odvela sam jedno drago biće u bolnicu i na povratku sam bila toliko slomljena i sve me sastavilo da sam ušla u prvu apoteku. Ali, to nije bila bilo koja. Već Zelena u kojoj su tada i pravili na osnovu upitnika kombinacije Bahovih kapi. Magistra me upita da li bih probala nešto novo, prirodno, ja sam popunila upitnik i to su bile moje prve cvetne kapi. Odmah sam u apoteci kupila i knjižicu o sistemu cvetnih esencija i zaljubila se u tu priču. Shvatila sam da se više u Zelenu apoteku neću vratiti jer tamo je bio samo upitnik, a ne razgovor sa klijentima, a ja sam kao homeopatski klijent, i neko ko je prošao psihoterapiju, znala da je u ovoj priči razgovor ključni igrač.
I tražila sam Bahovu školu. I tu su se stvari otvarale zaista kao cvetovi. Ljudi su se pojavljivali i upućivali na učitelje, i dobila sam najbolje od najboljih.
Ali, samo korak dva da se vratim unazad. Pre Bahove škole upisala sam studije psihoanalize. I uživala u sjajnim predavanjima, i nakon dve i po godine studiranja probudila sam se jednu noć, posle grozne noćne more. Sanjala sam da sam postala psihoanalitičar, da mi je došao klijent, rekao da će dići ruku na sebe, a ja u snu postajem svesna da nemam nikakav alat koji bih mu dala kao podršku do sledećeg razgovora. I nakon tog sna, sam shvatila da mi uz reči treba nešto iz prirode što će tim razgovorima biti nadogradnja. I tako su se složile sve kockice.
Na mom blogu stoji šta sam sve još upisala i šta sve učila da bih bila što bolji i posvećeniji terapeut. Uz to, ja sam profesor jezika, i imam 30 godina iskustva u radu sa decom i njihovim roditeljima, tako da moja priča ne počinje od juče, i nisam neko ko je od praktikovanja napravio mambo džambo kašu. U vreme kada je sve postalo samo marketing, i kada se sve svelo na to ko ima bolju reklamu, rešila sam da i dalje sve svoje znanje praktikujem kroz Bahovu terapiju. Bahove kapi (kao i kalifornijske i balkanske) su moji najbolji prijatelji. Sa njima završavamo naše razgovore. Moje drage klijentkinje, jer su to većinom žene, znaju koliko su naši razgovori dragoceni i za njih i za mene. Ja sam i biblioterapeut i Peat terapeut, i terapeut za rezilistenciju, ali sve je to kod mene jedna velika Bahova terapija jer moje je da tražim najbolji put kojim ću da vam pomognem da stignemo do cilja. Ne želim da vam kažem da ćemo sada da uključimo i ovo i ovo, a to će da vas košta još toliko i toliko. Ja od takvih terapeuta odlazim pa ne mogu onda ni ja da budem neko ko će da vam podvuče crtu i kaže sada to više nije toliko već smo imali i to i to.
Suštinski, mislim da svako od nas treba da krene od sebe. I da zamisli da je on taj klijent. I da zamisli da li bi njemu bilo ugodno i da li je to priča za njega. Ako neko voli da to bude fešta, podržavam. Ako je neko za klasiku, poput mene, onda će naći put do mene. Tako i ja tražim put za sebe jer svi mi uvek radimo na sebi. Čak i kad ništa ne radimo. I u tim periodima mi u stvari živimo ono što smo do sada naučili, promenili, ili za šta se tek spremamo.
I, da. Možda je ovo dobro za uvod, ali kod mene je na kraju. Često mi klijenti kažu – ali mi smo vas drugačije zamišljali. Na fotografijama delujete tako ozbiljno. Čak i nadmeno. Pa smo obilazili dugo oko vašeg profila. I meni je to u početku bilo kao – stvarno, možda treba da stavim neku fotografiju na kojoj se smejem, pa stavim, pa pomislim, hej, nije tvoje da podilaziš ljudima. Neka otkriju ko si i kakva si. I vratim svoju ozbiljnu fotografiju. I čekam da me upoznaš. Da sama napraviš procenu jesmo li jedna za drugu, možemo li da radimo zajedno. Jer, ono što sam kroz nastavu naučila jeste: od nas u školi se očekuje da zabavljamo decu. Ali škola nije zabava. Ona je vrlo ozbiljna stvar. Ali pristup radu može da bude zabavan. Tako ja shvatam i Bahove kapi, i svoju praksu. Ona nije zabava jer kad mi se javite vi ste došli sa nečim što je za vas ozbiljno i važno. Tako da, kao i moja nastava, tako je i moja terapija vrlo ozbiljna stvar, ne zabava, ali umemo da napravimo da to bude i zabavno i da razumemo da život ima dve strane. U svemu. Ako sebe naučimo da ne shvatamo previše ozbiljno, biće i zabavan. Ako ne očekujemo da sve uvek bude jedan veliki šou program, razumećemo kako da prođemo i učimo i iz patnje.
A sve su me to naučile Bahove kapi, moja učenja, seminari, fantastični predavači, lična intuicija i dugogodišnja praksa u radu s ljudima. A nema ozbiljnijeg i zabavnijeg zanimanja od toga da se bavite decom i njihovim roditeljima. Tu učite kako da pristupite ljudima i kako da sami sebe ne shvatate preozbiljno da se ne biste slomili pod teretom sujete.
Tako da, to je moja priča, ko sam i sa kim radite ili ćete tek raditi. Naravno, ova priča ima i svoje grane. Njih sam vam obeležila narandžastim u tekstu – to su linkovi ka tekstovima koji vam mogu pomoći da se možda još bolje upoznamo.
I sam kraj. Duboko verujem da je sve oko nas ljubav. I ovo što ja vama dajem sebe na dlanu, i vaše strpljenje da ovo pročitate do kraja. I možda se javite, ili sačuvate moj kontakt za neke dane.
S ljubavlju, Merima