fbpx

KAKO NAS UMETNOST ČUVA OD BESMISLA – PRIČA O ALIS HERC-ZOMER

Mislite da vam je teško i da više ne možete da izdržite? Da je život surov i nepravedan prema vama? Da ste dobili loše karte na rođenju?  Možda vas ova priča malo uzemlji i ponuka da razmislite pre nego što počnete da se žalite na život i životne okolnosti.

Pre nekog vremena odgledasmo dokumentarni film o Alis Herc-Zomer. Alis je umrla 2014. godine i veruje se da je najstarija osoba koja je preživela Holokaust. 

Odvedena je u logor zajedno sa sinom i mužem. Deportovana je 1943. u  koncentracioni logor Terezin u Češkoj. Kad su je pitali šta joj je dalo snagu da izdrži odgovorila je da su je održali sin i muzika. 

KAKO NAS UMETNOST ČUVA OD BESMISLA – PRIČA O ALIS HERC-ZOMER

Muzikom hranila napaćene

Nacisti su organizovali koncerte na kojima su svirali logoraši – i upravo su je mogućnost da bude u dodiru s muzikom, sa klavirom koji je svirala do kraja svog života, sa umetnošću koja je tada bila duševna hrana za sve zatvorenike – održali u životu.

Logor je oslobođen 1945. godine, a Alis Herc-Zomer i njen sin Stefan bili su među onih 20.000 koji su dočekali slobodu. Majka, koja je zajedno s njom odvedena u Terezin, umrla je. Preminuo joj je i muž u Dahauu.

Alis je bila inspiracija za nekoliko knjiga, a dokumentarni film o njenom životu osvojio je nagradu Oskar  2014. za najbolji dokumentarni film. Film The Lady in Number 6  možete pogledati i na YouTube.

Alis i suočavanje sa istinom u sebi

Kad odgledate film suočite se sa sobom i pitanjem praštanja i traganja za smislim i lepotom življenja. Alis je živela za muziku, ili bolje rečeno ona je živela muziku. Počnete da se pitate: a kako je mogla da svira nacistima, kako je uopšte mogla da svira u tim uslovima. Onda shvatite da bi to isto pitanje moglo da se postavi svakom ko je pristao da bilo šta radi u logoru. Ona je samo imala neverovatnu sreću da se nađe baš u logoru u kom su bili okupatori koji vole muziku i time je za nju boravak u logoru dobio ljudski, smisleni oblik.

Dok gledate film vi pred sobom vidite stogodišnju devojčicu. Dok priča o svemu što ju je u životu snašlo ni u jednom trenutku nećete osetiti ni trun mržnje, ogorčenja, niti osude u njenom glasu. Njen um je bistar, misli jasne, duša čista.

Ona je uspela da u sebi sačuva optimizam i veru u ljude. Kao da je u nacistima videla izuzetak od pravila – jer pravilo u koje je ona čitavog života verovala bilo je da je život lep, da ga umetnost oplemenjuje, a tu umetnost stvaraju ljudi – i po toj logici ljudi su plemeniti i dobri, osim izuzetaka.

Odgajana je u građanskoj porodici. Otac joj je bio trgovac, a majka je u njen život unela ljubav prema umetnosti. Majka se družila sa Rilkeom, Kafkom, Malerom…

Alis ne mrzi naciste. Ona ne osuđuje, ne postavlja pitanja zašto – zašto je morao da se desi rat, zašto je čitava njena porodica završila u logoru, zašto joj ni majka ni muž nisu dočekali kraj rata. Ne postavlja pitanje ni zašto je nadživela svog sina. Ne postavlja pitanja ni o sudbini svog naroda. Ona živi i svira. Do samog kraja, u staračkom domu. U filmu ćete čuti priče joj nekih žena koje su kao i ona preživele logor. I njihove su priče slične njenoj.

Život nisu naša uverenja

Mislite li:

Život nije uvek lep.
Ne događaju nam se samo pozitivne stvari.
Ne živimo doveka.
Nemamo svi iste uslove za život.

Kad poslušate Alisinu priču možda ćete promenti mišljenje i shvatiti:

Život nam je lep onoliko koliko mu mi dozvolimo da to bude. Floskula –kakve su ti misli, takav ti je i život – dobija kroz njenu životnu priču pun smisao. Njene misli nisu formirale okolnosti – uspela je da bude iznad zla, patnje, nečoveštva.

Svaki čovek ima određeni životni vek – i svi jednom odemo – na ovaj ili onaj način. I muž i roditelji i sin jednog dana bi otišli. Ona je samo uspela da od toga ne napravi kult smrti i mržnje.

Kao što nemamo iste uslove života – tako ni uslovi za smrt nisu isti. Neko proživi u dvorcu, neko u kolibi, neko umre u krevetu, neko bude ubijen. Nemamo iste uslove, ali svako od nas može da bira kako će iskoristi ono što mu je u ovom životu dato.

Da bude otvoren prema životu.
Da neguje dobrotu u sebi.
Da mu svaki trenutak bude ispunjen.
Da se ne žali i da ne traži sažaljenje.
Da mu smisao života bude lepota.
Da i lepo i ružno prihvata kao deo života.
Da ne gaji ni mržnju ni ogorčenje ni krivicu u sebi.
Da do poslednjeg trenutka bude razigran i radoznao – da mu um ostane bistar.

DA PRAŠTA.

I to je ono najvažnije što možemo da uradimo – da naučimo da praštamo. Da u sebi ne nosimo ni najmanje zrno osude, da sebi ne dajemo ulogu sudije ili boga. Da ne proklinjemo, ne kunemo. Da prihvatamo život onakvim kakav on i jeste – on nije ni komedija, ni tragedija, već kao  što teorija književnosti lepo kaže  drama u užem smislu. Red lepog, red ružnog, red radosnog, red tužnog. Red smeha, red plača, red sunca, red tame. Red zajedništva, red samoće, red bogatstva, red siromaštva. Promenjivost i smenjivost. Činjenicu da će sve u životu proći, pa i sam život.

I ako smo već svesni prolaznosti života – neka nam bude onakav kakve su nam misli.

Zaključak

Kad se sledeći put požalite da vam je teško, da ste tužni, da su ljudi ovakvi ili onakvi, da nemate sreće, da vam ništa od ruke ne ide – zastanite i uhvatite svoju misao. Promislite s kim se družite, kakvu muziku slušate, kakve emisije gledate, kakve vesti čitate. Na šta pomislite pre nego što zaspite i koja vam je prva jutarnja misao. Ali, budite iskreni prema sebi.

Pokušajte da živite u skladu sa izrekom koja nas uči da smo sami kreatori svog života – jer kakve su nam misli – takav nam je život.

Volela bih da napišete svoja razmišljanja na ovu temu. I, toplo vam preporučujem da pogledate film.

  •  
  •  
  •  
error: Content is protected !!