fbpx

JESTE LI SPREMNI ZA VELIKO SPREMANJE U SEBI

Kad biste pravili listu koje su to, recimo, tri stvari koje vas u trenu bace u minus fazu, šta biste napisali? Do pre nekog vremena kiša bi obavezno bila na mojoj  listi. Kad se sad malo zamislim – pa čitav jul 2018. bi bio upisan kao minus faza u mom životu. Jer, niko ne pamti toliko kiše na ovim podnebljima. Po toj logici ja bih naređala minusa za čitavu jednu godinu. I baš nešto o kiši htedoh da vam pričam. U stvari, ne o kiši, već o svom odnosu prema istoj. Do nedavno.

JESTE LI SPREMNI ZA VELIKO SPREMANJE U SEBI

Veći deo života provela sam sa rečenicama – mrzim, kako me nervira, diže mi pritisak, ide mi na živce, ne volim... i ponavljajući svakodnevno te reči  bila sam pod stalnom tenzijom. I bila sam izvan ravnoteže – jer nerv(ira), živci su mi bili napeti, pritisak večito visok, broj otkucaja srca daleko iznad dozvoljene granice, stomak u grču, disanje plitko – jer zbog mrzim, ne volim… energija nije tekla nesmetano kroz organizam. Meni je bilo loše, a kiša je, recimo i dalje padala. Pritisak je bio visok, ali zbog toga nisu prestajale stvari koje su do toga dovodile.  Mrzela sam i ne volela a oni, koji su bili meta mojih reči, to nisu ni znali, jer misli koje su me zaokupljale štetile su samo meni.

Da li vam je poznata jedna od ovih situacija:

Telefonirate prijateljici i žalite se na – recimo službenicu u banci koja je bila neljubazna prema vama.  “…znaš, žao mi je što nisam zvala njenog šefa. Ona će meni, glupača jedna… pa ko je ona da meni… ma, ko zna kako je ona tamo uopšte i dospela… zapamtiće ona mene… ” I dok to pričate osećate kako vam postaje sve toplije, kako vam se oko glave steže obruč, kako imate utisak da ćete da se srušite – a u stvari svojim rečima vi samo štetite sebi – podižete pritisak, sužavate krvne sudove, dovodite se u fazu hiperventilacije, a žena za šalterom i dalje radi svoj posao. Dobro ili loše.  Ali, radi.

Ili, gledate vesti – ovih dana aktuelne nepogode – i vi psujete i vreme i Boga i voditelja koji previše ili premalo emocija unosi u sve to – a od svega toga štete imate samo vi – izazivate simptome slične prethodnim. Pa pogledate sledeću vest – poginuli ljudi u nesreći – vi opet sočno opsujete, i vozača, i ko ga učio da vozi i sve one koji imaju auto i ko im ga dade… a oni niti vas čuju, niti imaju niti koristi niti štete od vašeg bogaranja. Samo ste vi u toj situaciji u šteti.

Menjam misli, menjam sebe

Ne kritikujem vas – isto sam radila i ja do pre neku godinu – a onda sam sela i razmislila – šta je to što utiče na moje zdravlje? I shvatila da su to moje misli. I od onda sam krenula da ih menjam.

Reč mrzim ne postoji u mom rečniku – ovaj život je toliko čudesan da nemam vremena da ga trošim na mržnju. Jednostavno – što mi se ne dopada pokušam da promenim, ako ne mogu da promenim jednostavno prihvatam kao deo onog manje lepog zbog čega će mi lepo biti još lepše.  Evo vam kiše kao primer: ni dalje mi ne prija ali pokušavam da sebe naučim da je sunce dva puta lepše nakon kiše i da ga sada duplo više volim.

Reči nam definišu pogled na svet

Sintagme  – diže mi pritisak i jako me nervira – takođe su u fazi brisanja – jednostavno sam shvatila da samo pridavanje važnosti određenim situacijama ili  ljudima dovodi do pritiskanja i nervoze. Sad radim na tome da ništa više ne dobije takav značaj da bi mi kvarilo dan i izbacivalo iz ravnoteže.

Pre neko jutro sam na trenutak uklizila u jedno od takvih raspoloženja – pa sam se povukla na terasu, zatvorila oči i fokusirala se na trenutak. Razmišljala sam  – JA SADA SEDIM NA TERASI, DIVAN JE I SUNČAN DAN I MENI JE LEPO. U SVOM  ŽIVOTU ŽELIM ZDRAVLJE, LJUBAV, BLAGOSTANJE.

Znam, neko će reći kako ti se to od jedne rečenice počeo menjati pogled na svet. Iskreno, i nije od te jedne rečenice. Pre nje sam mnogo toga poradila na sebi. Menjala uverenja, otpuštala uvrežena mišljenja, raskidala nezdrave veze s ljudima, čistila život od onog što mi ne godi. Čistila, bacala, menjala… Tako da je ta jedna rečenica zaista u toj fazi mogla da donese promenu.

Promena perspektive

Slika onoga što me je pomalo pomaklo iz ravnoteže počela da bledi. I dok su se u jednom trenutku dobra i loša misao mimoilazile – klikne mi – mi smo ti koji čvrsto grlimo loše misli. Mi smo ti koji možemo i da ih otpustimo. Bez njih samo nemamo alibi da se bavimo tuđim brigama i problemima – jer dobijamo mnogo vremena za sebe.

Oni koji grle loše misli, izgleda da se jednostavno boje suočavanja sa sobom i sopstvenim životom.

Ali, eto nama još jedne teme za drugi put.

Biti u balansu

Od kad vodim računa o svom emocionalnom i mentalnom balansu više se ne udubljujem u vesti, naslove u novinama, trač emisije, čak ni u usputne razgovore ljudi oko sebe. O tužnim stvarima slušam samo ako mogu konkretno da pomognem – da li je to humanitarna akcija ili pomoć prijatelju. Ljude koji se neprestano žale na život, sudbinu, koji namerno proprate svaku nesreću ne bi li se još malo napojili tuđim čemerom odstranjujem iz  života – nemam vremena za njih. Ima toliko divnih, pozitivnih, dragih mi bića kojima hoću da posvetim svoje vreme.

I još jedna bitna stvar – vreme za sebe. Sebično zvuči, ali nije tako. Čovek treba sat vremena za sebe dnevno, jedan dan u nedelji, jedan vikend u mesecu… Ne uspevam svaki put svaku od ovih stvari da ispunim, ali težim tome.

Suština

Poštujte sebe i volite sebe. Izbacite negativne misli, izbacite negativne reči, izbegavajte negativne ljude. Život je suviše vredan da biste ga traćili na besmislice i da biste sebe dovodili u stanje bolesti zbog negativnog stava prema životu.
Budite sebi dobri pa ćete biti dobri i drugima.
Svaku negativnu misao odmah zamenite pozitivnom – sada mi je dobro. Samo se fokusirajte na ono što u tom času radite – ali malo više o tome sledeći put.

Postavite prioritete – pronađite vreme za sebe. Sat, dan, nedelju…

Nije teško, ali ne može preko noći. Korak po korak. Ni u lošu fazu niste došli u jednom trenutku. I do nje vas je vodio put popločan negativnim stavom, mislima i besmislenim brigama. Korak po korak, nazad u balans.

  •  
  •  
  •  

Comments (2)

  1. Malo razmiljajuci, malo instinktivno ali dodjoh do istog razmisljanja. Bezim od ljudi i situacija koje me nerviraju. Ne prepricavam lose dogadjaje iz zivota, ne zanimaju me tudji zivoti. Ucim svoje dete da se raduje zivotu a lose stvari, naucila da zivim sa njima. To jeste proces sazrevanja i traje ali se covek oseca oslobodjeno na kraju.

    1. Da. To jeste proces sazrevanja i učenja o sebi. Većinom to možemo i sami, ali nekad to iz raznoraznih razloga zapne. Tada je dobrodošla pomoć. Prijatelja, porodice, a ako treba i nekog ko sa strane neutralno gleda stvari. 🙂

Comments are closed.

error: Content is protected !!