fbpx

EJDŽIZAM – DA NAM NE SUDE PREDRASUDE

Ejdžizam  je, kao zvanični pojam proslavio pola veka. Za jedan ljudski vek, rekli bismo, ušao je u srednje godine, a i dalje se, čini mi se, nismo daleko odmakli od onoga što njime obeležavamo. Mi čak nemamo ni adekvatnu domaću reč koja bi dobližila njeno značenje.

Ejdžizam - starija žena sedi zavaljena u stolici. Srećna.

Ejdžizam, je povezan sa predrasudama u vezi sa godinama. “One nisu uvek loše”, reče u neobaveznom razgovoru jedna prijateljica. Nekim temama se možda nikada ne bismo bavili da ne postoji predrasude. I bila je u pravu. U ovom slučaju na nama je kako ćemo prihvatiti vreme koje prolazi i kako ćemo sebe pozicionirati u tom kontekstu.

Nadsuperlativno društvo

Postali smo nadsuperlativno društvo. Jezik, to divno oruđe za manipulaciju, sve češće koristi ovaj oblik poređenja gde nemamo primarnu osobinu prema kojoj poredimo ostale. Ako smo u odnosu na nekog stariji, ili smo najstariji – to još uvek ne podrazumeva starost – možda smo samo najstarije dete u porodici. Ali, kad u igru ubacimo apsolutni komparativ koristeći prefiks pre- mi sebi dajemo mogućnost da nekog otpišemo na osnovu subjektivne procene.

Jednostavno ste preškolovani, prekvalifikovani, preiskusni ili drugim rečima upotrebili smo eufemizam da ne kažemo da je neko prestar za određeni posao, aktivnost, poziciju. Postajemo preeksponirani, kažu. Tražimo nova lica (mlađa). Sve u vezi sa nama je preko normale ili dopuštene mere, kako se inače, između ostalog definiše ovaj prefiks. 

Ustalili smo ga do nakaradnosti. Imamo prelepoticu. Inače, pre nekoliko godina birana je, polušaljivo u jednoj kompetentnoj FB grupi najružnija reč godine. I izabrana je baš prelepotica. Predobar lik. Preslatka devojka. Preterana priča. Previše dobrote, slasti, priča koja tera preko onog naj-. Previše bilo čega nije dobro. Previše dovede čoveka i do mene, na razgovor sa Bahovim praktičarem.

Kad godine postanu naša slabost

Svakodnevna izloženost negativnim uticajima slabi našu veru u sopstvene kapacitete i sposobnosti i tada godine, između ostalog, postaju naša slabost. Reklama u kojoj žene kupuju muškarcima sredstva za prostatu i potenciju, poznati glumac u reklami grli mladu devojku, šalje poruku da će i njegovi vršnjaci produžiti mladost samo ako kupe proizvod koji vide pred sobom. Ženama se poručuje – kupite pelene da biste se mogle nasmejati. O radikalnim tretmanima, agresivnim kremama, opasnim hirurškim zahvatima (koji se nekad i fatalno završe) da ne govorimo. Propagandne poruke penzionerima da dignu kredit ako žele da obraduju unuke cilja na to da oni više nisu sposobni da samostalno dopune budžet, a da će bez novca izgubiti i ljubav i poštovanje najdražih. S druge strane, ni malo optimizma u svemu tome nema ni za mlađe konzumente masovnih medija – navodeći ih na pomisao da nakon studija ili zaposlenja  imaju nekih 20 do 25 produktivnih godina, a onda ih već čekaju tegobe koje godine sa sobom nose. Troši, zateži, u telo uloži bio bi slogan, kao kontrapunkt onom jedi, moli, voli.

Ipak, nešto se menja

Ono što je ohrabrujuće jeste da se svest ljudi menja. Razlike su sve manje vidljive. Donedavno diskriminisane generacije počele su da razbijaju stereotipe, živeći prema svojim željama i potrebama – podržavajući i negujući kako fizičku, tako i duhovnu u umnu stranu svog bića.

Nepristajanje na klišee, na unapred postavljene granice i pretpostavke da se određene prepreke ne mogu prevazići, podiže samopouzdanje i produžava ne samo životni vek, već i period u kom smo produktivni, aktivni, ravnopravni sa bilo kojim godištem. Možda nešto ne mogu, ali imam iskustvo da te naučim kako ti to da uradiš, mogao bi biti moto i poveznica među generacijama.

Iz ličnog ugla

Na to kako ćemo prihvatiti svoje godine utiče naša primarna porodica, sredina u kojoj živimo, stereotipi na kojima smo odrasli. No, na  nama je da okolnosti koje smatramo ograničavajućim menjamo. Ako supružnik, deca, dalji srodnici, komšiluk smatraju da smo stigli do granice, naše je da im pokažemo da ona postoji samo u njihovim glavama. Kako reče jedna draga gospođa  nakon povrede koja je bila vrlo ozbiljna – ostale su joj dve opcije – lakša opcija je da prihvati to kao neminovnost ili ona teža  ali koja će joj omogućiti da nastavi da živi punim plućima.

Trenutno radim sa nekoliko čarobnih gospođa koje raznim tehnikama čiste svoj život od nakupljenih nepotrebnih stvari, pogrešnih uverenja, a istovremeno pohađaju razne kurseve, obuke, putuju, ispijaju popodnevne kafe, žive jedan izuzetno ispunjen život koji se ni po čemu ne bi mogao podvesti pod nadsuperlativ. One nisu pre- ni u kom smislu – jer čak nemaju ni previše vremena jer ga vrlo smisleno troše. Njihova jedina prednost jeste što tim vremenom sada mogu da upravljaju kako to one žele.

I da ovaj priča ne bi bila čisto ženska za kraj ovo sam ostavila za kraj.

Ne dozvolimo da nam prodaju priču o godina proizvodnje

“Godina proizvodnje”, kaže moj otac svaki put kad se vrati od lekara  a ja ga pitam da li mu je doktorica dala uput za godišnje kontrole. “Šta da očekujem u ovim godinama”, kaže. A ja ostanem zatečena. Jer taj čovek je sve samo ne neko ko bi se podveo pod tu sintagmu. Navike iz mladosti sačuvao je i danas – on redovno vežba, zdravo se hrani, šeta, ne smeta mu kiša, ne smišlja izgovore da nešto ne može zbog bilo čega. Redovno se bavi uređenjem prostora oko kuće i okućnice – jer je i to vid mentalne gimnastike. Širi oko sebe pozitivizam i čistu ljubav, ono što i jeste svrha svih nas.

I pokušava da svaki put nađe neko opravdanje za svoju doktoricu. Imam utisak da kada nađe dobar razlog zašto je ona to rekla, ne posvetivši mu ni trun pažnje, on pobija njene reči. Ne želi da prihvati da je to ona starost u kojoj više nema planova, malih, ličnih projekata. Kad ga diskriminišu zbog godina, kad mu ukidaju pravo da preventivno brine o svom zdravlju, kad bi da ga svedu samo na broj na nekom spisku. On je taj koji se uvek šali na račun godina i od koga smo naučili da ne govorimo ušla sam u sledeću godinu, već imam toliko godina.

On je pravi potomak svog oca koji je sa 90 vozio bicikl i imao svog konja. On je taj koji živi punim plućima i kod njega je sve potaman – ni preveliko ni premalo – već u balansu duša sa srcem, srce sa umom, um da telom telo sa duhom.

Težimo tome i bićemo dobro. Čitamo se i ovde

Tekst je objavljen u junskom broju časopisa Plezir.

  •  
  •  
  •  

Comments (2)

  1. Ovo je tako važan tekst i hvala ti na njemu! Prošle godine sam pročitala odličnu knjigu na ovu temu ”In Our Prime”, od Susan J. Douglas. I tako je važno da se obrazujemo, čitamo i tako počnemo da razumemo naše roditelje, rođake, starije prijatelje i naposletku sebe kada dođe vreme.

    1. Hvala ti. Nisam je čitala, ali ću čitati jer tvojoj preporuci uvek verujem. I, hvala ti za komentar <3

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

error: Content is protected !!