Zamislite beli list papira. Na sredinu napišite svoje ime. I onda zamislite da možete da kreirate svet po svojoj meri. Docrtajte i dopišite sve bez čega vaš život ne bi bio zamisliv. Baš sve.
Ne zvuči teško, zar ne? Pa, ne treba mi mnogo toga, pomislićete. Tako to izgleda na prvi pogled. A onda se setite da vam treba pored hrane, prijatelja, porodice, partnera, kuće, kola trebaju i trava, i drvo, i cvet i plod i da svima njima potrebna zemlja. Da oni ne bi mogli bez insekata, bez crvića, glisti i ostalih živuljki golim okom nevidljivih. Da bi njih, opet bilo previše da nema nekih životinja koje se njima hrane. A da su te životinje opet u lancu ishrane nekih trećih životinja. Da svi mi živimo na zemlji, a da ispod nje postoje raznorazne stvari – i rude i minerali i svašta nešto što ni zamisliti ne možemo, ali bez čega našeg života nema. Ima li toga na vašem crtežu?
To je naša životna sredina
To je najvažniji sistem u našem životu. Ekosiststem. Jeste li pokušali da ga zamislite? Da nacrtate šta sve u njemu postoji? Ja jesam. I nikad nisam uspela da odradim vežbu do kraja. Jer, toliko je složen da kad mislite da ste sve, ama baš sve predvideli, pojavi se još neka karika koja vam nedostaje. Nečeg više nema. Uništili smo ga. Nečeg ima, a ne bi trebalo da bude tu. Nevolja na pomolu.
Buđenje iz nesvesti
Poslednjih godina postajemo sve više ekološki osvešćeni. Zanemarili smo svoju životnu sredinu, uzeli je zdravo za gotovo, dopustili da se neko drugi brine za nju, sve misleći, šta ja uopšte na tom polju mogu da učinim. Nije to moja briga. Postoje oni koji treba da se brinu o tome.
I tu dolazimo do problema. Da se naša vežba sastojala u tome da oko sebe vizualizujete sve ono što vam u vašem domu treba bilo bi vam lakše. Razumeli biste da postoje stvari koje su vam životno neophodne i o kojima se sami brinete kao što su hrana, odeća, kozmetika (ne ulazeći u detalje odakle nam to dolazi). Zamislili biste raznorazne aparate i struju i vodu koji ih pokreću i razumeli biste da kad u tom sistemu nešto ne štima, postoje ljudi koji dođu i srede.
Poprave aparat. Otpuše cevi. Očiste kamenac u bojleru. Poprskaju bube koje vam smetaju. I to je to, taj naš mali ekosistem. O njemu brinemo. Jer smo sami sebi važni. Kao što su nam važni i ukućani. Pa vodimo računa da nas ne udari struja, da ne procuri neka cev, da ne ekspodiraju gasne instalacije, da nam ne budu preveliki računi zbog dotrajalih kućnih aparata. Hranu koja se pokvarila bacimo. Dotrajalu odeću takođe. I tu je negde kraj našeg angažmana. Uglavnom.
Budimo bolji partneri – mi i priroda
No, rekoh, poslednjih godina smo ipak postali osvešćeniji na ovom polju. Neki prosto zato što imaju tu duboku vezu sa prirodom oko sebe, neki jer su se uverili kako svojim nedelanjem ili batahošću uništavamo svet oko sebe, a neki zato što su shvatili da ako se ne probudimo sada, uskoro će biti prekasno.
No, zanemarimo razlog zbog kog nas je naša životna sredina malo više zainteresovala. Posvetimo se suštini.
Svačija uloga je bitna
Recimo, ja nisam ekolog. Moje formalno obrazovanje je vezano za društvene nauke, a holističko na biljke. Ali, odrastala sam u okruženju koje je tesno povezano sa zemljom i prirodom. Moj svet je ograničen samo nebom i zemljom koji su, kako je divno govorio Balašević, spojeni šavom. I trudim se da poštujem ono što su me naučili preci – da sve to nije naše. Da smo samo dobili na korišćenje i da jednog dana treba sve to da vratimo, čak i sa kamatom, unapređeno, obnovljeno, da bi i naša deca i njihova deca mogla da žive na ovoj planeti.
Nismo mi glavni u ovoj priči
Znam da svet oko nas ne spava. Mnogo toga lošeg je urađeno dok smo mi verovali da je sve dobro i da se sve dešava onako kako mora. Dok nismo shvatili da smo deo ekosistema i mi sami. Ali, i dok smo razumeli da mi nismo najvažniji deo sistema. Več samo deo. Ali, bitan onoliko koliko smo sebi bitni. A ako se pitamo možemo li mi išta da učinimo da bude bolje, odgovor je – možemo.
Možemo da vodimo računa o elekogiji stanovanja. Da vodimo računa o prirodi koja nas okružuje – o vodama, šumama, livadama, drveću. Da ne zatvaramo lice zemlje betonom. Da joj ne ubijamo decu – bilje, životinje, insekte… misleći da smo mi centar i gospodari tog sistema. Nismo.
Jer, kad nama padnu sistemi, kad se naruši balans mi zovemo stručnjake da reše stvar. I oni otklone problem, i pročiste sistem od štetnih elemenata. Tako i priroda pokreće svoje mehanizme za očuvanje. Vraća stvari na svoje mesto, prilagođava ono što je narušeno novonatalom stanju, otklanja štetočine i trudi se da u što kraćem roku vrati sve u balans. Ono što mi smatramo katastrofom, samo su posledice naših postupaka, i prirodnih procesa na našoj planeti.
Iz ugla Bahovog praktičara
Bahove kapi su takođe sistem. Kad se prave esencije vodimo računa da što manje štetimo prirodi i da uzmemo samo onoliko bilja koliko nam je potrebno da uz pomoć njega svoj sistem dovedemo u red. Biljke su ovde bile pre nas, i ostaće i kad nas više ne bude bilo.
Svaka biljka na drugi način reaguje na stresore iz sredine u kojoj raste i baš tu njihovu osobinu iskoristio je dr Bah da on njih napravi remedije za određene emocije i stanja. Priroda je bila njegova inspiracija. Neke su biljke strpljive, pa nam pomažu da i mi razvijemo tu osobinu kod sebe. Neke rastu uprokos vidljivim preprekama pa nam te biljke pomažu da i mi budemo jaki i samopouzdani bez obzira na sve. Neke nam pomažu da se naučimo strpljenju, a neke da savladamo agresiju u bes. Naši preci su znali da za svaku ranu (duhovnu ili fizičku) postoji biljka. Znali su cikluse rasta, pripremanja, konzumiranja istih. Znali su kako priroda radi – nekad sporo ali uvek vrlo temeljno. Bili su njen deo.
Mi smo se u jednom trenutku jako udaljili od sistema kom pripadamo. Vreme je da mu se vratimo. Da ga upoznamo i ponašamo se u skladu sa njim. Jer toj borbi – priroda i čoveka, priroda uvek odnese pobedu. Mi možda dobijemo bitku, ali hajde da i ne ulazimo u nju, već da sklopimo savez sa ekosistemom i pomognemo mu opstanak. Jer samo tako ćemo opstati i mi.
Uživajmo u odmoru, u prirodi i budimo odgovorni i svesni.
Tekst objavljen u dvobroju magazina Plezir