SESTRO SLATKA, MENI TO NE MOŽE DA SE DESI

Sestro slatka, kad čujem da neko izgovara rečenice koje počinju ovako, nasmešim se u sebi. I pomislim, sestro slatka, samo zapiši kad si to izgovorila da se setiš kad se baš to desi.

Imam dovoljno godina da mogu da vam potvrdim da svako negiranje u jednom trenutku se desi. U svojoj suprotnosti. I to raskošno. Kao da nam kaže – e, bi bi… i tebi može da se desi.

No, sestro slatka, da kažem šta ja mislim o svemu tome

Prvo, svi uvek polazimo od sebe i svog visokog mišljenja o sebi samima. Mi smo nepogrešivi, moralni, verujući, dobro vaspitani… I grehu skloni nismo. Niti ćemo ga počiniti. A to nam onda daje za pravo da sudimo i osuđujemo. Kako je mogla, ja to nikad ne bih mogla, ma nema te sile… i tako redom, setićete se i sami još po koje lepe rečenice koja bi se mogla dodati.

Drugo, postoje situacije koje nismo prošli, ili smo od njih sačuvani bili, pa mislimo da smo samim tim i imuni na određene stvari. Kako ne može na posao jer je boli glava? Tako je boli stomak da ne može u školu? Kakvi brate strahovi te koče da živiš normalno. Ma, daj, kako ja uvek mogu… idem… radim… Meni to ne bi moglo da se desi…

O, sestro slatka, ni svesna nisi da samo nisi bila u situaciji. Jer, prilika čini lopova, kaže izreka. Prilika čini i da se neke druge stvari dese. I, laka digresija, zašto se toliko bakćemo tim ja ne bih i meni ne bi, da nas negde iznutra ne gricka neki crv… pa se onda glasno pravdamo i unapred ograđujemo. Kao da ćemo time sprečiti život da ide svojim tokom.

Jer kako to biva

Znam ženu koja je čitav svoj život osuđivala druge žene koje su napuštale svoju decu. Iz raznih razoga. Govorila bi: ja to nikad ne bih. Ne mogu ni da zamislim. Kako može? Ja bih, ako treba pod most sa njima, samo da se ne razdvajamo…

Druga je govorila da nikad ne bi mogla da bude s drugim muškarcem dok je ona sama u braku.

Treća je govorila da nikad ne bi mogla da bude s oženjenim muškarcem. Da je to razaranje tuđeg braka i da to nije nikako u redu.

Četvrta je stalno kritikovala sve one za koje bi čula da su anksiozni ili u depresiji. Ma, da… to je sjajan način da se izvučeš od svega. Kako se to meni ne desi. Ja nemam vremena za to. Toliko radim, toliko obaveza imam da nemam ni vremena da razmišljam o nekim tamo strahovima (o, a kad si stigla, sestro, da sve to tako dobro izanaliziraš kad vremena nemaš).

Onda se desi prilika

I ona prva žena napusti kuću jer više nije mogla da živi sa mužem. A nema primanja, nema posao, nema stan u koji bi mogla da povede decu. A muž nije nasilnik, voli decu koliko i ona i šta će. Bolje im je s ocem nego pod onim mostom. Prilika se ukazala kad je upoznala nekog ko joj je posvećivao traženu pažnju. Sa kim se ponovo osećala kao žena. I ko je prošao svoje životne oluje i mogao je da je razume i prihvati upravo takvu. Deca su dobro. Umesto da viđaju tatu, ona viđaju mamu. I sve je u nekom balansu.

Ona druga koja je tako osuđivala žene koje imaju ljubavnika a u braku su, odjednom zaćuti. Počne da se sređuje i uređuje. Da smišlja načine i vreme kada će se videti s tim nekim. I, nema više praznog hoda da osuđuje druge. Jer, sada je ona rastrzana – od toga da joj je lepo i nešto novo u životu, do griže savesti i kajanja. I toga da mora u jednom trenutku da donese odluku na koju će stranu. I to što pre. Dok su još konci i malo u njenim rukama.

Ona treća koja je osuđivala žene koje su u vezi s oženjenima, u nekom trenutku ostane sama. Ona nikog ne vara. A naišla je na oženjenog. I lepo joj je. Ne očekuje ništa od njega. Samo povremeno viđanje, dobar seks i svako na svoju stranu. Dođe joj kao lek. Podigne joj samopouzdanje, ali i prodrma hormone 🙂 Dok ne nađe odgovarajućeg i slobodnog. Ćuti jer shvata da može i njoj. Jer upravo se dešava.

I, četvrta koju životne okolnosti odjednom počnu da prevazilaze. Da je guši to što je uvek svima na usluzi. Što radi toliko da je na ivici snage. Što očekuje da sve oko nje bude savršeno, a nikako ne ide. A, usput, u braku nešto škripi. Na poslu je sve teže. Sustižu je godine i obaveze. Ne stiže da vidi belog dana, a kamoli prijateljice. I upada u depresiju. Anskiozna je. Tužna je. Nervozna. Ćerka već treći mesec ne ide u školu kad ima ciklus jer joj je jako loše. Nju sve boli. I telo i duša. I lekar je šalje na bolovanje. Kaže, ovakvi ne možete na posao. I eto ti samo jedne od mogućih prilika koje se nameste da nam pokažu – vidiš li sada, sestro, kako je meni?

Svaka od nas je prošla barem jednu osudu sredine ili nerazumevanje

Iz ličnog iskustva vam mogu reći da to nije ni malo prijatno. Oni od kojih očekujete da će vas u svemu podržati su upravo ti koji vam govore da oni to nikad ne bi. Da oni ne mogu da razumeju zašto nešto radite, ili ćute a u očima im čitate osudu. Oni od kojih očekujete da će vam barem svojim neuplitanjem i ne podmetanjem noge na svakom koraku rade upravo to.

Vi se pravite da je sve to kul. A nije. Šalite se na svoj račun i račun čitave situacije, samo da ne biste pravili razdor u porodici ili prijateljstvu. Počnete da krijete, da prećutkujete jer je tako lakše. Ali, tako samo olakšavate njima. A sebe gurate u stres, u nemir, nervozu, grižu savesti, kajanje, bes, osećaj ljubomore, izdanosti, ostavljenosti, osuđenosti. Nije to dobro, sestro slatka.

Šta da radim

Pitate se. Pitala sam se i ja. Najveći broj onih koji vas ne razumeju i nikad ne bi tako su oni koji vas zaista vole, i pokušavaju da vas vrate na pravi put, i/ili vas podstreknu ličnim primerom – da ako oni mogu, mogu to svi. Jer, često sebe stavljamo kao meru za ljudske mogućnosti. Ne slušajte ih, ili njihove reči shvatite kao izazov da naučite:

1. da svako od nas ima pravo na svoju priču
2. da ni vi sve to niste planirali, ali eto, prilika vas dovela u određenu situaciju
3. da nam nije obaveza da se prilagođavamo tuđim kalupima
4. da ne treba da nas grize savest za dešavanja u životu
5. da se ništa ne može držati pod kontrolom i što se više opiremo jače će da nas “strefi” to nešto
6. da ne merimo svi svet prema istim moralnim aršinima
7. da ne živimo tuđe života
8. da ne govorimo da se nama to nikad ne bi moglo desiti (jer, baš sada se dešava)

Ako ne možete sami – uvek postoji neko da vam pomogne

Ako u tom trenutku niste dovoljno jake da same izgurate svoju priču do kraja, obratite se nekom. Ja vam mogu preporučiti Bahovu terapiju i razgovore s Bahovim praktičarem. Možete kombinovati Bahovu terapiju sa nekom konvencionalnom poput psihoterapije, psihoanalize…

Takođe, ovo je idealna prilika da menjate navike, da uvedete recimo neku aktivnost u svoj život. Da se manje družite s ljudima koji vam u tom trenutku ne prijaju. Svaka situacija, svaka prilika koja nam se pruži, pomaže nam da spoznamo ko smo i šta možemo a gde smo još slabi i gde treba da ojačamo sebe. Takve situacije su nam i kompas za lične moralne smernice. Time izgrađujemo svoj stav prema životu, situacijama, ljudima. Učimo da budemo bolji, jači, srećniji. Dobri sebi samima. Da verujemo u sebe i da se ne ponašamo onako kako vetar duva, već kako nam duh i duša govore. Onda će nam i telo imati šansu da se dovede u red.

I… za kraj

Vi ćete svoju stazu proći. A, onda se samo osvrnite oko sebe. I posmatrajte one koji nikad ne bi i kojima nikako to ne može da se dešava. I videćete da im se upravo to dešava. Jer, naš mozak ne razume negaciju…. On ono ne bih… izbaci – pa ispadne – ja to bih, meni to može da se desi. I, ne budite poput njih. Pustite ih da se izbore sa svojom situacijom. Ako možete, pomozite, ako ne, samo sa strane posmatrajte. Jer, proći će, kao i sve. Jer, nikada nije da nekako nije. Ili uvek bude baš onako kako treba. Veruj mi, sestro slatka!

Čitamo se i ovde.