Kako si – upita me poznanica iz mladosti.
Dobro, odgovorim joj ja… a mislim, vidi li se na meni da se param po šavovima. Ma super smo. Onaj moj radi po ceo dan, deca dobra, slušaju, ljubi ih majka, pa sam i ja dobro. Ne, nisi dobro čula da nam baš ne ide i da sam dva puta pakovala kofer pa se vraćala. Nije tačno da nam poštar stalno donosi pozive iz škole zbog dece. Ma, da… ljudi svašta pričaju. A na godišnje odmore ne idemo jer više volimo da deca odu. Nismo mi bitni. On ode na selo. A ja taman imam vremena da sredim kuću, okrečim dovedem u red. Ma daj… kako ti to delujem umorno i iznureno? Godine su to, nismo mi filmske glumice da se tu nešto doterujemo i trošimo na farbu i šminku.
Ma odakle joj sve te informacije?
Ma ni mama ne zna da sam pakovala kofere da dođem do njih… Stignem do stanice i pomislim:
- ma gde ja to idem
- od čega ću živeti
- šta će deca misliti o meni
- mama me, od sramote, neće u kuću natrag primiti
- a i ovaj moj, sigurno je samo imao loš dan
- nemam ja snage da krenem iz početka
- ko zna gde sam i ja sve grešila
I dok tako mislim ja se okrenem i nogu pred nogu kući. Kao da se vraćam s odmora, a ne na svoju robiju. Pomislim onda – možda on ode s kumom u inostranstvo da radi, pa će mi malo svanuti. Biće i više para, pa će i on biti bolje volje, a i neće biti tu. Nekad, joj, grešna ja, pomislim, što on ne nađe neku drugu pa ode… a nama ostavi ovaj stan. Svašta nešto mislim i stignem i do kuće.
I sve opet isto
Tek se razdanjuje. On vidi da se vraćam jer se sprema na posao, ali ćuti. A to ćutanje boli i grebe i dođe mi da samu sebe udarim jer se osećam krivom. Taj njegov pogled kojim me skenira dubinski… Zna on da ja nemam kud, a onda me još i ovako ponizi. Kao krpu razvuče po podu. A ja ćutim. I nikom o ovome ne govorim. Spustim kofer i odem u sobu da budim sinove za školu.
“E, kevo, opet si plakala i bežala od kuće”… kao da me još malo razmažu po onom podu. Nemam ja nikakav autoritet. Kažu, stalno sam tužna, plačem, muka im kad dođu kući. Nisam autoritet. A otac im ceo dan na poslu pa mi žao da ga opterećujem još i problemima u školi. Samo se bojim da ne naprave neki belaj pa da do policije ne stignemo. Opet ću ja biti kriva.
Žao mi je i svet kad me vidi, pomisli – vidi ovu jadnicu. A nisam. Završila sam škole. Radim dobar posao… čak neki mesec zaradim i više od muža, ali mu to prećutim. Ne zato što krijem pare od njega – već da mu ne povredim muškost. I dobar je taj moj posao, volim da odem među ljude, vole i oni mene. Svima ja pomognem. Pa često i ostanem duže. Mislim, hajde, ona ima malo dete pa neka ode… ova nova ima momka pa neka se deca vole… ja ću odraditi. Bude mi nekad krivo što one ne ponude meni nekad da ja odem ranije, ali dobro je, dobro je dok imam gde da idem i sa kim da pričam o stvarima koje ne stanu u jedan kofer.
I čitam tako po internetu – promeni se, postani najbolja verzija sebe, učini nešto dobro za sebe, izbori se, pokreni se. A ja nemam ni snage i ne znam da li je to uopšte za mene. I, nisam ja neki feminista. Neću ja da menjam svet, neću da ostavljam svoju decu, pa ni muža. Kad tako idem umorna kući s posla, samo pomislim da bih volela da budem raspoloženija, da budem neko koga će ta moja deca slušati i zbog koje me neće stalno štrecati u stomaku. Pomislim da bi bilo lepo da me nekad dočekaju s osmehom, ali onda pomislim da i ja treba da imam osmeh na licu. Da mogu mužu da kažem da bih volela da nas dvoje nekud odemo, ili da barem ja odem na nekoliko dana, u banju makar… Da me poštuju i da budem autoritet, a ne keva koja pakuje i raspakuje kofere dok su joj suze stalno u očima. Eto, ako bi to moglo da se promeni, čitav bi se moj svet promenio…
Iz ugla Bahovog praktičara
Ovo nije jedna priča. Ovde je skupljeno nekoliko iskustava univerzalnih sa kojima se žene sreću i o kojima vrlo teško progovaraju. Misle da su same. Misle da će biti osuđivane, da je krivica do njih, da će se porodica raspasti, da će biti odgovorne za sve što nije dobro u tom odnosu. Pa ćute. Pa trpe. Pa plaču. Pa gutaju emocije, reči, gutaju svoj život, gorčinu, tugu, neisanjane snove.
Iskreno, razumem i njihov strah – od agresivnih ponuda da se promene, postanu neko drugi, da se izbore za svoja prava, da… A kroz razgovor razumem da im treba jedna pauza da malo razmisle šta u stvari žele od života jer su to davno zaboravile. Da im treba vetar u leđa da opet budu nasmejane i dobre sebi i svojoj deci i suprugu. Da ne žele da se bore već da se odmore od svega i da nađu malo vremena u danu u kom bi se osećale da su svoje na svom.
Da odu kod frizera, da prošetaju s prijateljicama, da ih kolege tretiraju s poštovanjem, a da one nauče da ne moraju da se podmetnu pod svačiju želju. Razumem da žele jedan običan, miran, jednostavan život u kom i one imaju glavnu ulogu. Da se osnaže, a onda će videti u kom pravcu dalje ide priča. Treba im razumevanje i neosuđivanje.
I sve to može kad se donese odluka
Jer, mi smo energetska bića, i sve oko nas je energija. I ono čega se najviše plašimo, i čemu se najviše nadamo i što bismo želele sve to i privučemo u svoj život. Često čujemo: znala sam da će tako da se završi, znala sam da će naći drugu, znala sam da od tebe ništa neće biti, znala sam da ću i taj posao izgubiti… Jer to su bili naši strahovi koje smo živeli i prizivali u život. Kad su nam misli takve onda nam je i život takav.
E, sad… kad vam neko kaže – ne mrači, ne misli tako, budi pozitivna, a vi pomislite – ma da… I ja se donekle sa tim vašim MA DA… slažem ali samo utoliko da ste vi toliko duboko u svom filmu i u toj lošoj priči da jednostavno ne možete da menjate način razmišljanja jer se više i ne sećate kako to izgledaju drugačije misli. MA DA- jer to podrazumeva da čitav život pretumbate naglavačke da biste došli u lični balans. MA DA – ne sećate se ni kada je sve ovo počelo a onda ni kako da se iz toga izađe…
Ja mogu da vam pričam samo iz ugla Bahovog praktičara. I iskustva koja imam u radu sa ženama koje kroz ove i slične priče prolaze, i bile su spremne da to MA DA pretvore u DA JA.
Kako Bahova terapija i bahove kapi pomažu da vratimo za svoje parče sreće
Ono što iz iskustva mogu da kažem – jeste – dolazak na razgovor sa Bahovim praktičarem već je velika stvar jer joj prethodi ODLUKA da nešto uradimo sa sobom. Drugo, otvorimo dušu, pustimo iz sebe sve ono što smo godinama gomilali, sabijali, gurali u sebe. Ne uspemo na prvom sastanku sve da otvorimo, ali već taj prvi sloj, ono što je bila inicijalna kapisla da se odlučimo da se posvetimo sebi, mnogo znači. Padne vam kamen sa srca kad verbalizujete šta je to do sada bilo teg koji vas je držao van balansa, a šta biste vi to volele da bude drugačije.
Ne ide to uvek lako, ali znate da je neko tu uz vas i pomaže vam da razumete da su granice samo u nama i da se slobodno izrazite i kažete kakav vi to život želite, kako zamišljate svoj život u kom ste srećne i zadovoljne, kako je moguće krenuti sa promenama a da one ne bude preko noći i preko kolena.
Zašto je bitno da ne lomimo preko kolena
Osećaj da stvari idu svojim tokom, da prvo učimo kako da mi svoje misli i stavove prema životu menjamo u pozitivne i da na svet počinjemo gledati pozitivno deluje opuštajuće i oslobađajuće. Šta to znači? Znači da postajemo opuštenije, da je doza straha u nama svaki put sve manja, da se ne bojimo da ćemo biti krive za sve i svašta, da nas briga za bližnje ne preplavljuje toliko da ne možemo da dišemo od straha, da počnemo da dišemo bez pritiska i da nam se i fizički simptomi počnu dovoditi u ravnotežu, a s druge strane da prepoznamo i razdvojimo šta su realni simptomi, a šta je lanac od straha, brige, tuge, depresije vezan na naše noge pa nam ne da da idemo dalje.
Tehnika korak po korak
To što idemo korak po korak pomaže nam da svaku svoju misao osetimo i s radošću menjamo. Da budemo tolerantnije i da nas to što deca neće da uče, što smo stalno u školi na nekim sastancima sa direktorom ne izbacuje iz ravnoteže. Da deca ne gledaju preplašenu i uplakanu majku kojom je lako manipulisati već da vide majku koja je tu za njih, ali koja ima stav i snagu koju deca od roditelja i očekuju.
Menja se i odnos partnera prema nama. Mi se nismo udale za njih ovakve – bez stava, bez prava, bez reči. Mi smo vremenom takve postale. Razne su nas okolnosti do toga dovele. Često pravu prirodu pokažemo i tuđu spoznamo tek kada džak soli zajedno pojedemo. A tako se to naše lice i menjalo. Ono što nam se činilo kao vrlina u vreme zabavljanja, u braku je postalo teret. Izgubile smo se. Izgubile smo svoje JA i postale MA DA…. Izgubile smo pozitivan stav prema životu. Zaglavile se. Izgubili smo jedno drugo. Naša promena može da ide u dva pravca – ili da se jedno drugom ponovo vratimo, ili da ojačamo i razumemo da smo toliko daleki postali da više nema ničega što nas spaja. Ali, to je sledeća faza i sledeća odluka o kojoj se razmišlja. Zato je to korak po korak.
Menjamo se i na poslu. Naučimo da kažemo svoje mišljenje i svoj stav. Naučimo da se ne podmećemo za svaki posao, jer nas ljudi neće ni manje ni više voleti. Oni misle da mi to baš volimo da radimo, da volimo da budemo dobri i preuslužni. Zato nam nikad i ne uzvrate. Ne zato što su loši, već što smo ih mi naučili da verujuj da uživamo da odrađujemo za druge. Učimo da povlačimo lične granice. Da kažemo da nećemo ili da ne možemo baš sad. Sve su to veliki koraci na putu promene.
Ako ste se prepoznale u nekom delu teksta, ako mislite da bi i vama jedna tehnika korak po korak uz Bahovu terapiju i kapi bila od koristi, javite se. Pišite, pitajte, komentarišite. Ako znate nekog kome bi ovo bilo od koristi podelite.
A ja vam želim da svako MA DA pretvorite u DA JA. Jer, svaka od nas zaslužuje svoje parče sreće, svoj miran i jednostavan život, porodicu u kojoj se oseća dobro i sigurno. Ako ste rešile da napravite svoj prvi korak, čekam vas ovde. Možete se javiti i na mail: soulblooming.com@gmail.com
S ljubavlju,
Merima