Upitah pre nekoliko dana svoje drage čitaoce i prijatelje o čemu bi bilo zgodno da pišem i da pričamo ovog meseca. Očekivala sam neku laganu letnju temu, neke priče koje su još uvek lepršave i tople kao i ovo leto, ali pređoh se. Pogodili su me njihovi predlozi strelice da me osveste – hej, pa i ti misliš o istom kao i one.
Čudno?
Ne, jer ja sam za svoju ciljanu publiku, ali i klijente svesno birala žene, majke, pa neka bude kao i u pesmi kraljice koje su svesne sebe, svog života, svojih dobrih strana i dana, ali i onih kada to nije tako. One koje promišljaju o sebi, svom životu, prijateljima, deci, i rade na sebi, u onom istinskom smislu te reči. Rad na sebi jeste proces u kom postajemo svesne sebe, onog u sebi i ne bojimo se da ronimo svojim dubinama i da priznamo da svet nije uvek jedno veselo igralište, da ne možemo i ne treba uvek da budemo pozitivni i da uvek imamo osmeh na licu.
Ima dana kada ne znamo šta bismo sa sobom, kada nam jedna stvar koja ne štima, otkrije čitav niz stvari koje nam nisu potaman. I tako stigosmo i do njihovih predloga za temu ovog teksta.
Recimo draga Meri kako jedva dočekamo to malo godišnjeg a on ispade žestok udar na lični sistem. I o tome da ni na godišnjem nemamo luksuz da isključimo telefon, ne gledamo imejlove i naravno stresiramo se.
O bolnom povratku u realnost posle odmora.
Možda o tome kako tek na odmoru vidimo dobro koliko nam se kvalitet života urušio.
Mislila sam, lako ću ja da odgovorim na ovo. No, nije baš tako. Ovo su ozbiljne teme, koje nas sustižu sve češće, kako se ređaju godine u kojima nikako da se približimo osnovnim ljudskim pravima – odmoru na koji te država podstiče jer zna da ćeš nakon toga biti srećnija, regresiranom godišnjem odmoru, pravu na privatnost i neuznemiravanje van radnog vremena, rastu standarda i uslova za kvalitetan život a ne samo na malo kvalitetnije preživljavanje. Ja na sve ovo mogu samo da odgovorim iz nekog ličnog ugla, a verujem da će svako uspeti da nađe neki lični ugao u svemu tome, a da onda zajedno opet nađemo put ka sebi i ličnoj sreći.
Znate ono pitanje – šta ćeš biti kad porasteš?
A mi ne znamo ni ko smo u tom trenutku, ni šta sve čovek može da bude kad prođe detinjstvo i bezbrižni dani učenja i igre. Ovde je prva stanica na kojoj biramo voz u koji ćemo ući. Neki su stvarno što kažu “Bogom dani” za neke stvari, i oni lako izaberu pravac svog putovanja. Svi ostali biraju na razne načine. Najčešće deca imitiraju svoje roditelje i požele da rade baš to, ili nešto nalik tome, drugi su kroz igru stekli ideju da bi mogli da budu graditelji, glumci, lekari, učitelji, a neki stvarno nemaju pojma. U svakoj od ovih grupa izuzetno je važna uloga roditelja – da im pokažu svet, da im otvore prozore i pokažu šta se sve to oko njih krije, da im, koliko god je to moguće pokažu šta sve može da se radi, a da se ne odmakne od lične suštine.
Sećate li se tog vremena? Šta su vam roditelji govororili? Jesu li vam nudili čitav svet na dlanu, ili je bilo – samo ti završi to i to – to su poslovi za ženu, majku – da bi, na kraju bila kraljica (to vam sigurno nisu rekli, ali se podrazumeva, jer kraljica si samo ako si pored svih stvari koje radiš i svih uspeha koje postižeš svima na usluzi u kući, spremna da gineš i da nemaš svoje ja, jer su deca, muž, roditelji bitniji od svake tvoje želje. Ali, bar si im kraljica).
Ja sam, recimo, do nekog četvrtog razreda maštala da budem predsednik, ili barem blagajnik (znači da bi mi da sam znala za mesto guvernera, to sigurno bio san 🙂 ). No, onda sam htela da budem biolog, pa posle toga jedno vreme novinar, dok nisam poželela da studiram srpski jezik. Nisam maštala da budem profesor – mislila sam, ako završim jezik, mogu da budem i novinar. Moji su roditelji navijali i to vrlo otvoreno da upišem prvo srednju učiteljsku, pa učiteljski fakultet, jer, to zanimanje je uvek tako romantično prikazivano – učiteljicu svi poštuju, uvek ima neku privilegiju, i može da bude posvećena porodici. Novinarstvo je za njih bio blagi užas – jer su to povezivali sa neprimerenim životnim stilovima, a onda nema ni muža, ni dece ni sigurnosti.
Da skratim sad malo priču
U to vreme sam bila prilično u balansu, pa nisam poslušala roditelje već upisala ono što sam svim srcem želela – Karlovačku gimnaziju, a nakon toga studije srpskog u Novom Sadu. Tada sam pomislila da bih mogla da se bavim i profesurom, ali samo tamo. Nakon studija, moj prvi posao je bio u policijskoj školi, jer opet, moji su roditelji smatrali da treba prihvatiti šta ti se ponudi, bez obzira na sreću ili ne… i ja sam radila nekoliko meseci posao koji me je činio jako nesrećom, od radnog vremena, do odnosa uprave prema ženama – i dobila sam takvu upalu pluća da sam morala mesec dana da se lečim. Podsvest je čudo.
Potom sam se zaposlila tu gde jesam. I gde sam jedino i maštala da bih mogla da se bavim profesurom. Pa sam onda godinama, eto nam novinarstva, bila urednik školskog lista. Pa je došao jedan blog, pa drugi, pa saradnja u raznim časopisima, pa saradnja sa ArtBox portalom, pisanje priča za konkurse, neke objave, neke ne, ali ja sam se vratila svojim dečjim snovima – pisanju i nečem nalik novinarstvu. Suštinski, ja sam i večiti učenik. Volim da učim, da unapređujem svoje znanje, da otkrivam koje su mi granice i kako ih još malo proširiti. I to me čini srećnom. I time se bavim i kad radim i kad sam na godišnjem, tako da su moji prelazi sa odmora na posao manje bolni jer su ušuškani u ono što jeste moja suština.
Kakve to veze ima sa bolnim buđenjem nakon odmora
Ima. Setimo se prvo:
- da li je naš život krojen makazama naših roditelja i rođaka ili smo sami birali svoj put
- da li smo podržavani u svojim željama ili smo se prilagođavali trenutnim prilikama
- da li smo tokom godina izlazili iz zone komfora ili smo prihvatili ono daj šta daš (bolje golub u ruci…)
- da li smo, ako već ne možemo da menjamo, nalazili hobije koji nam vraćaju osmeh na lice (volontiranje, ručni radovi, pevanje u horu, holističke discipline, pisanje…)
Zašto ovo pitam
Kad radimo ono što ne volimo ili nas ne ispunjava više istom količinom radosti kao na početku, kad nam je svaki radni dan isti, neinspiritivan, kad nam okruženje na poslu ne prija,
kad zaboravimo šta je u stvari naš posao i gde su granice onog što moje radno mesto podrazumeva, a gde su zahtevi poslodavca, ili nas samih, ako smo privatnici
kad zaboravimo da napravimo granice između posla i onog nakon posla, kad naviknemo i kolege i poslodavce da smo uvek dostupni,
kad se smo uvek na raspolaganju porodici ma koliko umorni bili, i nakon radnog vremena i vikendom i na godišnjem odmoru,
kad čak ne znamo ni kada nam je godišnji odmor
mi realno prelazimo iz jedne faze nezadovoljstva u drugu. Tih nekoliko dana bi trebalo da budu kompenzacija za sva naša nezadovoljstva i da nas teše da su sve teškoće na poslu prihvatljive jer nas na kraju opet čeka nešto lepo, u vidu dana samo za nas. A godišnji obično ne ispadne tako lep jer ne može 14 dana da popuni sve one rupe odakle curi naš poslovni brod. Ne možemo u tako kratkom roku i da otputujemo, i da sredimo kuću, i da posetimo nekog i da nam neko dođe u posetu i da se naspavamo, i vidimo sa prijateljima… Još ako na odmoru moramo da se javljamo pretpostavljenima, da odgovaramo na mejlove, mi, umesto odmora imamo samo povećan nivo stresa jer dok je radna godina nekako to i pretrpimo, ali na odmoru do nas dodatno frustrira. Usput, od silnog iščekivanja odmora, često se razbolimo kad on počne. Ukočimo se, dobijemo kijavicu, dobijemo menstruaciju baš onda kad bi trebalo da se kupamo, uđe nam voda u uho ili prehladimo bešiku, zaboli nas zub. Ako imamo bolesnog ili starijeg člana domaćinstva, onda nas grize i savest – da li je ok da putujemo u takvoj situaciji.
Indigo Alex je u svom tekstu iznela još jedan važan aspekt zašto bismo mogli da budemo nezadovoljni nakon odmora. Naši zahtevi i očekivanja od tih nekoliko dana se zasnivaju na našem poimanju odmora na koje smo išli sa roditeljima ili sami, ali kad se imalo novaca i vremena za prave godišnje odmore. I, da dodam, zaboravili smo usput da smo prihvatili sve ono što naši roditelji nisu morali, niti su sanjali da bi na odmoru trebalo da rade – nije bilo mejlova, mobilnih, i ostalih sredstava komunikacije. Kad odete na odmor, otišli ste.
S druge strane, mi smo generacija koja pamti prave godišnje odmore svojih roditelja – ako nisu bili ljubitelji zimskih sportova oni su uzimali čitav odmor odjednom a to je nakon određenih godina umelo da bude i skoro mesec i po. Tada se stvarno sve ono o čemu mi sada samo maštamo moglo ostvariti – i da se putuje, i da se malo samuje, i da se ide u goste i da se pozovu isti. Pa i da se okreči stan, ako je te godine i to u planu. I što je još važnije, sve se moglo finansijski pokriti. Uz malu štednju, plata za taj mesec i regres za godišnji odmor su sve pokrivali.
Povratak s odmora
Kako reče Sanja, predlažući temu, povratak u bolnu realnost. Sve gore navedeno nas je dovelo do toga da je povratak na posao bolna realnost. Koliko god se trudili, ako nismo srećni na poslu, pa čak i ako jesmo, mi tamo provedemo više nego što provedemo sa porodicom, skoro da nam se čini da nam samo krevet nedostaje na poslu. Jer, ako vam treba više od sat vremena do posla i nazad i ako se zadržite malo duže na poslu, to je nekad i više od 10 sati van sveta koji nam prija. Često nam danas poslovi ne donose zaradu kojom možemo da zadovoljimo ni mesečne potrebe, a kamoli da uštedimo za kvalitetan odmor.
Nemamo više od koga da pozajmimo, pa dižemo kredite ne bismo li sebi priuštili sve ono što Alex u tekstu piše, a onda nas dočeka bolna realnost da ćemo čitave sledeće godine vraćati i time još više umanjiti svoja primanja. Ili, odlučimo da ne idemo na odmor kad on već ne može da bude onakav kakvim ga mi zamišljamo, pa smo onda ogorčeni na sve one koji su nekako otišli (zaboravljajući da su oni sa sobom napravili kompromis čega mogu da se odreknu, da bi dobili tih nekoliko dana na moru, planini…).
Još ako radimo za poslodavca koji nam i bolovanja računa u godišnji odmor, onda često i ne dočekamo isti jer smo ga potrošili kad smo bili bolesni ili nam je trebao slobodan dan.
I šta možemo uraditi
Sad, ima tu mnogo toga što bi se moglo uraditi, ali čim mi leto i letovanje doživljavamo na ovakav način – mi nismo generalno zadovoljni svojim životom. Šta biste mogli da postavite sebi kao pitanja:
- da li sam spremna da menjam posao
- da li sam spremna da uložim u sebe i svoje obrazovanje da bih nešto promenila
- da li sam spremna da podvučem crtu kako na poslu, tako i u porodici, ne bih li dobila vreme za sebe
- da li mi je bitnije da budem kraljica u kući ili obična srećna žena na svim poljima
- da li sam isuviše vezana za prošlost i dobra stara vremena
- da li mi je mišljenje drugih presudno za kreiranje odmora
- da li bih mogla da nađem neki hobi koji će me usrećiti a neće imati veze s poslom
- da li čitavu godinu ulažem u taj jedan odmor, ili sam naučila da imam dnevne, nedeljne, mesečne odmore (ne moram da putujem, dovoljno je da se odmaknem od kućnih obaveza)…
Ima još da li pitanja, ali mislim da smo shvatili suštinu. Naše nezadovoljstvo je u nama, naša ogorčenost, tuga, bes, žal na boljim sve to nosimo u sebi. Pa je dobra vest da sve to možemo menjati. Možda ne mogu da promenim posao, ali mogu da se bavim još nekim stvarima koje će me učiniti srećnom. Mogu da napravim dnevni odmor za sebe (ne mislim na spavanje, mada može i to) i u tom periodu ću makar na kratko prošetati, ili popiti kafu sa prijateljicom, ili jednostavno sesti i pisati, ili čitati nešto za svoju dušu. Mogu da izaberem jedan vikend mesečno u kom ću sebi priuštiti ili kratko putovanje ili tokom kog neću da radim ništa vezano za kuću (a kako ćete ga organizovati zavisi od vaše mašte).
Mesečni odmor je teže napraviti, ali ako smo u mogućnosti da barem u svakom kvartalu, ili kada su praznici, odemo negde na dva-tri dana bilo bi sjajno. Izlet do obližnje banje, poseta prijateljima koji žive malo dalje, turistički obilazak neke znamenitosti. Napunićemo baterije, izmestiti se iz dnevne rutine, i napraviti gomilu slika koje ćemo gledati kao podsetnik da nas uskoro opet čeka neko malo putovanje. Onda ne ulažemo sve u taj jedan odmor u toku godine i nećemo se toliko razočarati ako ne bude onako savršen kako smo ga 350 dana sanjali.
Mogu li Bahove kapi u svemu tome da mi pomognu
O, da. Možemo da dovedemo u balans naša očekivanja i realnost, možemo da naučimo da nismo svačiji otirač i da ne mogu da računaju na nas u svako doba dana i noći. Da naučimo da povučemo granice, da naučimo da volimo sebe. Takođe učimo da se ne bojimo svega, da nas ne izbacuju iz takta stvari koje ionako ne možemo promeniti. Mogu nam biti podrška i ako smo na putu prekvalifikacije, ako smo na putu izlečenja i treba da se vratimo na taj isti posao. Takođe, jako važno, nekad su kapi možda baš našoj deci potrebne, jer ako su nam deca van balansa, onda ni mi nismo dobro. Parafraziraću dr Baha koji je govorio da nije bitna bolest već kako se mi zbog nje osećamo – pa je moja parafraza da nije bitno da li radimo ili smo na odmoru već kako se mi u tim situacijama osećamo. Dovesti sebe u stanje da nas svakodnevnica ne baca u očaj i stres, ako već ne možemo da je menjamo – možda je put ka tome da nam taj prelazak sa posla na odmor i obrnuto ne bude toliko bolan.