fbpx

O ČEMU NE PRIČAMO KAD MISLIMO NA LJUBAV?

Ljubav ima mnoga lica. Od lepog, one tek rođene, razigrane, preko zrelog, nekad punog sumnje, ali čvrstog u svojoj odluci da ne poklekne, do lica o kom retko pričamo. Dok pričamo o ljubavi retko, skoro nikad, ne dotaknemo trenutke u kojima ona umire, u kojima definitivno nestaje.

Slučajnosti ne postoje, pa ni ova priča nije slučajna. Danima sam nakon odgledanog filma “Ajvar” Ana Maria Rossi, potonula duboko u sebe, vrteći kroz misli slike svih onih ljubavi čija sam lica i naličja upoznala. Maestralna gluma Nataše Ninković i Sergeja Trifunovića beše okidač za ovu plovidbu.

 

Ljubav umire na mnogo načina.

I kao ni o istinskom činu smrti tako ni o metaforičkom nestajanju ne pričamo nikome. O samom trenutku kada se dešava. Jer to su trenuci u koje ne želimo da poverujemo.To kao da nije naša priča, kao da je sramota i da smo prvi na svetu kojima se dešava razdvajanje. Ne možemo povezati ljubav za koju smo do pre samo nekoliko sekundi verovali da je neuništiva, za koju smo toliko bili ubeđeni da neće nestati da se nismo ni trudili da je čuvamo, sa rečju kraj.

A prikrade se

Da. Možda je to reč koja najbolje opisuje taj čas. Prikrade se i krade od nas. Krade nas. I nas same ukrade. Jer, nije moguće da se nama ovo dešava. Izmešteni iz sebe mi prolazimo jednu paralelnu priču.

Jedva čekamo da se završi. I sve činimo da se trenutak razvuče na sate, sati na dane i tako na čitav naš život samo da ne prisustvujemo ovom činu. Trepnemo u nadi da će se sve promeniti kao kadar u filmu.

Jedino čega smo svesni da smo nemoćni da išta učinimo. A ipak se trudimo. Još reč, još dodir, još pogled, još jedno obećanje… Verovanje da se priča može vratiti u korito, poput reke koja lagano počinje da se izliva izvan svog korita. Tek malo vode odjednom poplavi sve oko sebe. I udavi one koji se od obale nisu odmakli.

I nas udavi. Jer se maknuli nismo. I dižemo ruke ne bi li nas ljubav spasila. Ali ona već pliva ka nekoj drugoj obali.

Ljubav ne umire

Samo ponekad ode. Na svoje mesto pusti tugu. Pusti usamljenost, bol. Nenamerno. Jer ljubav ne povređuje. Ne pobeđuje. Niti gubi. Ona to ne ume. Samo menja oblike. Nekad se povuče do samog izvora. Nekad divlje poteče. Nekad se zaigra i jednostavno zaboravi da se pozdravi sa nama. A onda se opet, poput nestašnog deteta samo pojavi i obuzme nas svojom nesputanošću.

I, ma koliko puta u životu prošli kroz njeno umiranje, mi iznova njen odlazak doživljavamo kao poraz. I skameni nas toliko da se ne sećamo kako je taj tren  prethodni put izgledao.

A ona, kad je za put spremna, ne može se zaustaviti. Poput helijuma u balonu tako i ona napinje onog sa kim se na put sprema – duša drhti, spremna za let. Više ne čuje i ne vidi. Ona se svim svojim silama trudi da obuzda svoju snagu. U mislima je već kilometrima daleko od mesta na kome se samo još fizički susreću dva bića.

I taj poslednji ples retko ko od nas pamti do detalja. Šta smo rekli i šta nam je rečeno. Ruke koje smo pružali, i ruke koje se prvi put nisu prema nama pružile. Zagrljaj iz kog nas je neko pustio lagano. Poljubac, poslednja milost.

I ako gledamo sa strane

U trenu ne vidimo ništa. Ali, pažljivom oku ne promakne da je jedno na kolenima s molitvom ili kletvom na usnama, dok je drugo već daleko i ne čuje i ne vidi više. I nema lakog puta i nema lakih rastanaka. Jer svaki put ode deo nas. Jer svaki put onaj koji odlazi odnese deo onog koji ostaje.

Ožiljci ljubavi…

… koji ostanu nakon rastanaka uče nas kako dalje. Krvarimo, i čistimo rane. Prvi put možda najteže boli. Nespojivo na prvi pogled. No, naučimo šta je to bol. Svaki sledeći put boli, jače, duže – ali najteže je prošlo prvi put. Sada znamo da posle crne noći ipak svane i ljubav se opet iz svog leta spusti na naše rame.

Iz ugla Bahovog praktičara

Ljubav se krije iza skoro svake priče sa Bahovim praktičarem. Kako god okrenemo priču, stignemo do neke njene faze. Ali, ono na čemu bi trebalo prvo poraditi jeste balansiranje ovog osećanja u nama samima. Da bismo je razumeli i prepoznali treba prvo da naučimo kakav je to osećaj voleti sebe. Kako izleda kada smo dobri sebi i kada se dobro osećamo u svojoj koži.

Onda smo spremni i otvoreni primimo ljubav u svoje srce bez straha da ćemo je izgubiti. Zato sam i birala rastanke kao temu – da razumemo da je umiranje ljubavi sastavni deo života.  Da razumemo da nismo usamljeni u gubicima.

Dešava se svakom, boli svakog, ponekad rastavi na najsitnije delove, ali nakon nekog vremena opet smo spremni za rađanje nove, za putovanje u dvoje.

Paleta cvetnih esencija je zaista široka za pitanja srca. I vrlo lepo nas dovede do faze u kojoj možemo da kažemo da smo dobro i da je opet vreme za ljubav.

Tekst objavljen u februarskom broju online časopisa Plezir

  •  
  •  
  •  
error: Content is protected !!