Kada sam bila tek na početku svog puta promene znala sam malo, ili skoro ništa. Moram priznati da sam čak mislila – ah, šta nam radi taj strah – da ako budem dovoljno dobra, pozitivna, optimistična, da mi se ništa loše ne može više na ovom svetu desiti. Niti će.
Srećom, moj terapeut nije bio početnik, a drugo, nije bio večiti optimista. I znao je kako da me oduči od nekih pogrešnih uverenja, i uvede u jedno sasvim novo polje interesovanja. Moj rad sa terapeutom u tom periodu je bio upravo to – učenje kako da od onog što u životu imam skuvam najbolje moguće jelo.
Moj terapeut je bio stvarno kul lik (i dalje je)
I tako, predloži on meni u nekom trenutku da se posvetim izučavanju zen budizma – ne da bih menjala svoja verska ubeđenja, već da bi mi neke stvari postale jasnije. I kao početničko štivo preporuči mi knjigu UPUTSTVA ZA KUVARA (Rik Filds, Bernard Glasman).
Moram vam priznati da je ta knjiga postale jedna od onih dragocenosti za pusto ostrvo. Knjiga je pitka i govori o tome kako su njih dvojica htela da praktikuju zen u Americi, ali na praktičan način. “Provokativna uputstva za meditativnu praksu i delovanje koje daje smisao ludom svetu. Gledaj. Probaj. Hrani se zdravo. ”
Autor UPUTSTVA, zahvaljuje se svom preranu preminulom učitelju. Na samom početku knjige. I ja sam tada sve vreme bila pod tim utiskom – jer je to u startu srušilo moje tadašnje uverenje da se ne umire ako radiš na sebi. Posle sam shvatila da je umro od raka. To me još više pogodilo – jer kako to? Zar nije dao sve od sebe, jedan zen budista, monah, da do toga ne dođe?
Jer odgovore moram naći sami
Nisam nikad pitala svog terapeuta kako se to moglo desiti jer sam negde u dubini duše znala odgovor, ali je ipak trebalo da prođe neko vreme da ih osvestim. Znala sam da bih postavljanjem tih pitanja iskazala i svoju slabost i sebičnost – jer ako sve ovo radim samo zato da meni bude dobro, onda negde debelo grešim.
Jer, naš put nije samo naš. Sve što mi radimo dotiče druge, kao što i postupci drugih utiču na nas.
Jer, ne menjamo se da bismo sebi obezbedili život večni, već da bismo duhovno uzrastali – kao što smo do nekog doba fizički rasli. Uz fizički rast smo i sazrevali. Onda dođe vreme za nadogradnju.
Jer, kako nas UPUTSTVO uči, treba da naučimo da osvojimo svoju slobodu. Ali, ali… da to podrazumeva i preuzimanje odgovornosti za svoj život.
Jer, učimo da ne rasipamo pažnju, da ne budemo multipraktici, već da radimo jedan po jedan posao.
Jer – i pored svega što naučimo, kraj svakom jednog dana dođe. I ako mislimo da ćemo zihericom – ja ću biti dobra,verovaću, trčaću svakog jutra, biti ljubazna prema komšijama, uvek na usluzi svojoj porodici i kolegama zaslužiti neki bolji tretman na kraju – onda baš grešimo.
Jer, sve što radimo, radimo da bi nam život sada, bio bolji, kvalitetniji, smisleniji, opušteniji, bezbrižniji. Da budemo ljudi ovde i sada.
Jer, materijalno nije uvek mera stvari. Jeste, da se ne lažemo, s novcem se lepše živi. Ali, svi dobro znamo da su i oni koji su najbogatiji ljudi današnjice bili, otišli u večnost – jer novac ne leči, njime samo možemo da kupimo lek. Ali, ona stara narodna – kom je veka, tom je i leka, biće istina nad istinama. Koliko ljudi znate koji nemaju mnogo, koji bi vrlo rado da se odjave sa ovog sveta, ali im nešto ne da?
Zašto je sve to važno
Zato kažem da je svaka naša promena, put ka kvalitetu – jer kad već jesmo tu, hajde da taj život bude kvalitetan i smislen. Zašto ove dve stvari stavljam zajedno? Jer, nekako mi se čini da onaj ko tokom života nauči da od svega napravi neku lepotu, da zavoli sitna uživanja, da mu u naviku pređe da svaki dan nešto novo nauči, pročita, da prati dešavanja u nekoj oblasti, da radi neke stvari koje su i njemu i nekoj široj ili užoj zajednici na korist, taj će godine, kad ode u penziju, dočekati s radošću, jer će znati čime da ispuni vreme i neće samo križati dane na kalendaru, čekajući da prođe njegovo vreme.
A kad govorim o opuštanju i bezbrižnosti – mislim o tome da nas preterana briga, prisustnost u svakoj čorbi, potreba za kontrolom, predviđanje katastrofa koje bi mogle da nas zadese, gomilanje materijalnog na uštrb nekih slobodnih trenutaka sa dragima samo vode u stanje kada ćemo sve to morati naučiti na teži način.
Tako da činjenica da je čovek koji je bio zen učitelj, koji se čitav život bavio onim što je voleo a na kraju umro relativno rano – sa 64 godine i to od raka jeste jedno od tih nenadanih životnih konstanti koja potvrđuje – živi sa smislom, živi kvalitetno. Kvantitet nema neka pravila, čini mi se.
Pri prvom čitanju knjige – ni na kraj pameti mi nije palo da se on ipak čitav niz godina bavio onim što voli, da je bio korisni član ove zajednice, da je inspirisao mnoge ljude, pa i autore ove sjajne knjige da menjaju svoj i svet ljudi oko njih. Svako od nas ima svrhu. I njegov život, ali i bolest i verovatno i način na koji se nosio sa njom su za njegovu okolinu bili poučni.
Nekad gledamo ljude koji stvarno žive od jutra do sutra bez ikakvog smisla. Možda su oni tu da bi nama ukazali na nešto 🙂
Potencijal je u svima nama
Hoćemo li se čuvati da nam se nešto ne desi, ili ćemo živeti punim plućima?
Kao praktičar Bahovih esencija – mogu vam reći da su najistrajniji putnici na putu cvetnih esencija upravo oni koji žele taj život punim plućima, ali ih na tom putu blokiraju neki stari obrasci, strahovi, navike stečene odavno. Razgovor sa njima je dragocen i svakom od praktičara – jer zajedno učimo kako izvan zone komfora, izvan očekivanog, izvan onog što mislimo da je naš limit.
Tako da, ako još niste pročitali UPUTSTVO ZA KUVARA, uradite to. Možda vas podnaslov ove knjige inspiriše: NEOBIČNI VODIČ KROZ DUHOVNU TRANSFORMACIJU I PRIRUČNIK ZA SMISLENO DELOVANJE.