Možda je drugačije opisujemo, ali je svi na isti način doživljavamo. Iscrpljenost ne treba da mešamo sa umorom. On može biti i prijatan – nakon napornog dana na poslu, nakon dugog pešačenja, spremanja stana, krečenja, igranja s decom. Kada smo umorni to nam samo naše telo javlja da napravimo pauzu, da dremnemo ili da se jednostavno naspavamo i nastavimo dalje. Nakon dobro sna koji nas renegeriše spremni smo da se ponovo vratimo svakodnevnim obavezama.
Dve godine su previše za umor
No, drage moje, mi već dve godine pokušavamo da stignemo do te faze odmaranja. Jer kažemo – daj samo još ovo. Te idemo na posao, te nas prebace na onlajn. Deca su nam u školi, ali su im skraćeni časovi, ili imaju časove od 45 minuta, ali od kuće, a sledeće nedelje kreću kombinovano. Partner više ne znamo kako radi. Kod roditelja idemo češće nego obično jer i njih treba umiriti, a i željni smo da provedemo neko vreme i sa njima. Nad glavom nam stalno neka pretnja visi.
Prijatelje smo, najćešešće viđali po sahranama jer je u ovom periodu otišlo više ljudi nego svih godina ranije. Znam, nije sve zbog pandemije. Stariji smo i te bi se smrti desile ali možda ne ovako brzo i možda ne bismo bili tako osetljivi na svaku vest o nečijem odlasku. Jednostavno, sada nas rastanci mnogo više bole – jer nismo se viđali, a onda bismo samo čuli tužnu vest…
Čini nam se kao da je ovaj period od dve godine bio period otplate nekog kredita pa smo gurali, gurali sve čekajući taj kraj loših vesti, zabrana, lokdauna… I kad se nazrelo svetlo na kraju tog tunela, počeo je rat. Sada pored vesti o virusima, slušamo nama tako poznate vesti o izbeglicama, bombama, nestašicama, inflaciji, gasu, benzinu, ideji o parnim i neparnim danima, zalihama. I opet se sve preko naših leđa dešava. Kad kažem naših leđa, mislim na nas, žene, pojedince, koje smo tu da povučemo, uštedimo, napravimo zalihe, utešimo, pohvatamo svačije obaveze…
I tako shvatimo u jednom trenutku da pored sveg navedenog mi čitavu jednu četu ljudi vučemo za sobom – decu, partnera, roditelje, braću, sestre, komšije, kolege s posla… I svi su se oni tako lepo oslonili na nas. I dok se mi paramo po šavovima, to niko od njih ne primećuje. Jer na filmu akcioni junak ne pada na nos dok spasava svet. Ali, mi nismo akcioni junaci već obični ljudi koji su istrošili sve zalihe energije i sada nam treba potpuni reset. Ne odmor, ne jedno dobro spavanje, već totalno prekomponovanje prioriteta. Jer, još malo i stigli smo do bolesti. A ko će onda nas da vuče?
Umor ili iscrpljenost – kako da ih razlikujem?
Lako – kada smo umorni, naše telo i um nam sugerišu da na kratko napravimo pauzu u onom što radimo i da se odmorimo. Nekad je dovoljno da samo odmeditiramo, odspavamo pola sata ili sednemo na neko mirno mesto i uživamo u miru i tišini.
Jednostavno, zar ne? No, mi često to ne uradimo jer mislimo, mogu ja to, samo još ovo da dovršim i onda se sigurno posvećujem sebi. I guramo napred. Decenije za nama su nam izbrisale taj suptilni osećaj koji nam telo šalje, taj signal da smo umorni, pa guramo, guramo jer tako kaže šef, jer to očekuju deca, jer možda zaradimo još malo, jer muž je baš umoran… Naviknuti na onu da cilj opravdava sredstvo mi idemo do krajnje granice. I često koji korak preko nje.
I stižemo do iscrpljenosti. Telo je slalo poruke, ali na kraju se u priču uključio naš mozak koji veoma radikalno rešava stvari. Isključuje sve nepotrebne funkcije, ne bi li sačuvao sistem. Tako više nemamo volju za rad, nismo kreativni, postajemo apatični, rezignirani. Žudimo za odmorom. Vuče nas krevet, ali taj naš hronični umor nas je možda doveo i do toga da smo toliko pod stresom da više ne možemo kao svet ni da spavamo. Ne umemo da se opustimo.
Još nešto što nam se svima u ovom periodu dešava jeste da smo totalno van fokusa. Preumorni, izbombardovani informacijama, što s medija, što s posla, što onim domaćim, mi više ništa ne pamtimo. Pa nam i to stvara dodatni stres. Osećamo se kao muve bez glave. Zaboravljamo gde smo pošle, šta smo htele, zaboravljamo na obaveze prema deci… Postajemo očajne. Sada više nije dovoljna kratka regeneracija. Energija nam je niska, teško se uspavljujemo i još teže budimo. U zavisnosti od toga koliko smo gurali, ovo stanje može trajati danima, pa čak i nedeljama. Jer, kad smo iscrpljeni, mi smo ne van balansa, već nam je balans otišao u totalnu krajnost.
A zašto preterujemo?
Neko to radi jer je tako naučen i ne ume drugačije. Neko gura jer tako ne mora da zastane i posveti se sebi. A neki smatraju da su stvarno supermeni i da im je to životna svrha. Ljudi ih vole, obraćaju im se za savet, očekuju od njih da reše njihove probleme, da se podmetnu za njih, a kako onda da ih njihov supermen ili supervumen izneveri?
Naviknuti tako, neki od nas više ne znaju šta bi sad kad bi stali. Kad bi oslušnuli tišinu u sebi i oko sebe. Kako bi priznali sebi da svet može i bez njih i da ih ljudi neće manje voleti ako zatraže zaustavno vreme. Ako zastanu da vide u kom bi to pravcu mogli da nastave život.
Neki nikad ne postave sebi pitanje – čini li sve ovo mene srećnim ili srećnom? Jer, možemo neke stvari da radimo bez prevelike ljubavi, ali ako nam je čitav život niz radnji koje obavljamo jer je tako red, jer se to od nas očekuje, jer to je naša misija, a da pri tom nismo srećni ni malo, to je već malo veći problem.
Postavila sam pitanje – zašto preterujemo. Namerno – jer svi mi ponekad moramo sebe da poguramo. Nekad upadnemo u inerciju, nekad smo nezaineresovani, nekad nam nedostaje samo mala iskra da ponovo probudi staru vatru u nama. To je sve zdravo guranje jer to radimo samo ponekad. Sve je dobro dok ne počnemo da preterujemo i crpimo energiju preko svake mere.
Trenutak odluke
U jednom trenutku, a to je, za većinu nas, koji smo dve godine gurali sve čekajući da prestane kovid i da se vratimo kakvoj takvoj normali, upravo sada. Na nama je da sada svesno donesemo odluku da li ćemo nastaviti da da se iscrpljujemo jer, evo stižu nove vesti, nove opasnosti, nove trke za hranom, lekovima, zalihama, ili ćemo stati, sesti i preispitati se.
Pogledajmo malo svet oko sebe. Da li svi iz našeg okruženja pate od hronične iscrpljenosti? Naravno da ne. Jer su to prepustili nama. Mi ćemo se za sve pobrinuti. I na kraju, oni prođu bez ogrebotine dok se mi oporavljamo od uloge superzvezde. Ako se ne zaustavimo na vreme, pored fizičkog, doživećemo i emocionalni slom. Bes, ljutnja, tuga, osećaj nepravde, preplavljenosti, beznađa postaju naša svakodnevica. U nama je nemir, nešto što nam liči na neizdrž, problem sa spavanjem, nekad i teškim snovima. Ne pamtimo, ne možemo da održimo pažnju ni na čemu. Ne gleda nam se ni televizija, ne čitaju nam se knjige. Čak nam se i ne priča ni sa kim. Ne, nismo u depresiji. Totalno smo iscrpljeni i treba nam vreme za sebe. U nekim zemljama lekar će vam otvoriti bolovanje da se odmorite i vratite sebi. I ovde će, ako imate dobrog lekara koji vas razume.
Kad se malo podignete, onda tek počinjete zapravo da dovodite stvari u red. Jer, ako se nakon tog odmora ponovo vratite svakodnevnom guranju, niste ništa naučili. Ali, ako ste spremni da učite, cvetne esencije su čarobna stvar za to. Da vas opuste i pomognu da otpustite pogrešna uverenja – za početak da će svet stati bez vašeg guranja i kako će vaša okolina na to da reaguje.
genessa-panainte-g3OqMfRfo_8-unsplash.jpg
Kako nam Bahove esencije mogu pomoći
Prvo, pomažu nam da se zaustavimo i da prođemo kroz proces regeneracije.
Pomažu da osvestimo zašto se iscrpljujemo i kako da svesno napravimo balans između različitih segmenata života.
Pomažu da budemo svesni i prisutni.
Pomažu da napravimo balans između mentalnog i fizičkog tela. Da se ne iscrpljujemo mentalno, dovodeći fizičko telo u fazu izgladnelosti, neispavanosti, kolapsa…
Pomažu da izađemo iz kolotečine i iscrpljujuće rutine i dana koji toliko liče jedan na drugi.
Pomažu da pronađemo svoj smisao i da se pokrenemo.
Pomažu da se izborimo za sebe i svoje želje.
Pomažu nam da budemo dobre i srećne.
Izbor odgovarajuće esencije
Već sam vam pisala da nije svaka kombinacija za svakog. U zavisnosti šta osvestimo kao svoj izazov, te ćemo esencije i birati. No, u ovim situacijama uvek krećemo od toga da se dovedemo u fazu u kojoj se osećamo dobro i odmorno i onda biramo esencije koje će pomoći da živimo život u ritmu koji nama odgovara, a ne onako kako nam drugi kroje i bez pritiska sredine.
Da li možete sami da birate esencije?
Možete, ali ovo je jedna od onih situacija kada je bolje da se pustite u ruke nekog ko će vas voditi i biti vam podrška nego da sami birate – jer ne u ovom stanju često biramo pogrešno. U ovoj fazi biramo opet one esencije koje će nam pomoći da još malo guramo, umesto onih koje će nam pomoći da zastanemo i vratimo se u balans. Da li ćete moći sebi da priuštite i nekoliko dana ili nedelja za regeneraciju, to je sada već stvar životnih okolnosti. Ali, svako opuštanje, otpuštanje i prepuštanje životnim tokovima jeste korisno. Treba da naučite da verujete u sebe, svoje unutrašnje potencijale i da presaberete svoje prioritete. O životnoj svrsti sad ne bih. U ovoj fazi smo od nje daleko. Hajde prvo da vratimo energiju u telo i osmeh na lice. A sve ostalo ćemo lako.
