“Jedini način na koji možeš uneti smisao u život jeste posvetiti se ljubavi prema bližnjem, posvetiti se zajednici koja te okružuje, stvaranju nečega što će tvom životu dati svrhu i smisao.”
Tomas Man
Život svakog od nas ima neki smisao
Čak i onda kada ga obesmislimo do krajnje granice – čak i kad prestanemo da verujemo u svrhu svog postojanja. Ima smisao i kad se zapitamo – čemu sve ovo i do koje granice čovek može da istrpi? Smisao je preneti nekom svoje iskustvo, naučiti nekog da ceni trenutke, oprostiti nekom, povezati ljude, pokrenuti na akciju. Smisao je i kada nekog naučite koje su granice patnje i trpljenja koje čovek može ili mora da podnese.
Ni jedan čovek nije ostrvo. Delimo isto tlo, dišemo isti vazduh, pijemo vodu iz zajedničkih izvora i svima isto sunce sija. Zemlja rađa plodove svima. Priroda ne razlikuje ni pol, ni boju kože, ni količinu novca na bankovnom računu. Ona je svima majka. Mi smo ti koji svojim nemarom učinimo da nam se nekad pričini da nas priroda ne voli, zaboravljajući da joj zagađujemo tlo, da ne brinemo o čistoći vode, da smo joj sekli šume, menjali tokove reka, iskopavali utrobu zarad sitnih zadovoljstava.
Neko će reći – pa nije bogatstvo koje se na taj način stiče malo i beznačajno
Složiću se, ali je zadovoljstvo ipak sitno. Jer sreća ljudska ne leži u gomilanju materijalnih dobara do granica nebrojivosti. Nismo, mi, rekoh već, ostrva, i ništa naša sreća ne znači ako je nemamo s kim podeliti. Čak su se i banke dosetile da u jednoj od reklamnih kampanja pričaju o neprocenjivim stvarima. Osmehu deteta, zagrljaju, zalasku sunca, podeljenom ručku, empatiji.
Desi se tako da u jednom trenutku zaboravimo da smo deo sveta koji nas okružuje. Zaboravimo ljude oko nas, zaboravimo prirodu. Smetnemo s uma one koji nemaju koliko imamo mi, one koji su bez posla, bez adekvatnog smeštaja, kojima treba naše malo da bi i oni imali dovoljno. Zaboravimo, u svom blagostanju, one kojima stanje nije toliko blago kao nama. Uzimamo zdravo za gotovo sve što imamo.
A šta mogu ja da uradim
A možemo li drugačije? Možemo li mi učiniti nešto neprocenjivo – novcem nenaplativo? Naravno da možemo. Ako se pitate šta to svako od nas može, uzmite parče papira i postavite sebi jednostavno pitanje: šta ja to umem? Sastavite spisak svojih umeća od kojih i drugi mogu da imaju koristi. Umete da mesite, krečite, podučavate, fotografišete, organizujete i motivišete ljude… Možete, recimo, jednom mesečno umesiti kolače i odneti u starački dom ili stvratište… Ili – okrečiti hodnik na svom spratu da svima bude lepo, a da zgrada uštedi za neke druge namene.
I šta još
Možete podučavati komšijsku decu jednom nedeljno. Napraviti humanitarno fotografisanje – prodajte svoje fotografije da biste skupili novac za neko dobro delo. Mnogo toga, što inače radite, ako podelite sa drugima, može biti njima od neprocenjive koristi, a vama na radost. Darivanje i deljenje je uzvišeni čin koji bi svako od nas trebalo da praktikuje. Svako od nas može da pronađe ličnu svrhu i da doprinos svetu u kom živi.
Recept za ljubav i sreću
Ne postoji univerzalni recept za pronalaženje ličnog puta ka neprocenjivom. Ali, evo kako ja to radim: tražim ga i nalazim u ličnim preispitivanjima. Razmišljam o tragovima koje su ostavili svi oni ljudi koje sam znala, a kojih više nema, a pamtim ih, upravo po tim neprocenjivim stvarima. Znam koju su svrhu u mom životu imali. Od svakog sam nešto važno naučila – neki su me bukvalno učili – od prvih koraka, reči, ponašanja, drugi su me učili da postanem osoba kakva jesam, ispravljali gde je trebalo, krivili gde je bilo isuviše pravo, ulivali samopouzdanje, utkali sebe u reči, misli, dela.
Iz dnevnika praktičara cvetnih esencija
No, svi smo se u životu susreli s nekim ljudima koji nisu sposobni da dele. Ne vide svrhu u volontiranju, humanitarnom radu, ne vide razlog da daju bez naknade. Često su kritički nastrojeni, uplašeni da ako se suviše bude davalo drugima, neće ostati dovoljno za njih.
Strah od kataklizmi, od bolesti, siromaštva, zavist, uskogrudost, preterana kritičnost, samoljublje, ljubomora, apatija samo su neki od razloga zbog kojih se osećaju kao da su na ostrvu – otuđeni od ostatka sveta, nesposobni da pomognu, da čista srca vide svoju okolinu, da razumeju one koji se raduju suživotu i s ljubavlju se odnose prema ljudima i okruženju.
Nije lako biti u blokadi
Takvi ljudi nikad ne dođu kod praktičara zbog toga što ne pomažu drugima, što ne volontiraju, no tokom razgovora s njima vrlo se brzo uoči da u njima postoji neka blokada zbog koje su u gardu prema svom okruženju. Neka trauma ih je blokirala pa ne mogu da ostvare pozitivan odnos sami sa sobom, a samim tim nemaju dobar odnos ni sa svojom okolinom. Umesto da dele, oni gomilaju. Umesto da daruju oni grabe za sebe bojeći se da će za nešto ostati uskraćeni.
Kada počnu da rade na sebi, polako, korak po korak, ljubav počinje ponovo da dobija svoj čist oblik, razvezuju se potreba za gomilanjem, odbacuje se strah od nemanja. Vraćaju se u ravnotežu i spremni su da daju i dele i vole čitavo svoje okruženje. Radost neprocenjivog useljava im se u srca.
Kako vam bahove kapi pomažu
Bahove kapi su dobar izbor za sve one koji bi da rade na sebi, na uravnoteženju, prihvatanju sebe kao dela prirode, kao bića koja su stvorena da daju i da zbog toga osete radost. Paleta esencija je veoma široka i tek kroz razgovor sa klijentom možemo da damo pravu kombinaciju za pronalaženje smisla, povratak empatije i ljubavi kao baze za srećan život.
Ako ljubav nije pobegla iz vašeg srca, vi ste srećna osoba – no, ako osećate da imam praznine i da je deo srca prazan – pronađite svog praktičara bahovih kapi i poradite na sebi. Videćete – osećaj je neprocenjiv.