fbpx

KAKO NAM BAHOVE KAPI POMAŽU U VREMENU IŠČEKIVANJA I NEIZVESNOSTI

Rekoh neki dan dragušnom da nam je novembar prosto pobegao. Onda se malo zamislih i rekoh sebi – pa draga, pobegli su svi meseci ove godine, kao da se neko baš jako trudio sa sve oboji istom nijansom sive boje. Nije ni crno, a nikako ne može biti belo.

No, nismo ni mi od juče.

 Svako je, koliko god je mogao, dodavao nijanse toj sivoj. I, imam utisak da smo uspele ono što ni autorka čuvenog romana nije – da iznijansiramo sivu do beskonačnog broja nijansi. Jer, u originalu tih 50 nijansi sive označava nejasne situacije u „sivoj“ zoni. Koliko je nešto loše ili koliko nije baš najgore… 🙂 Jer kad smo u dilemi, kad nam se milion misli vrzma po glavi tada situacija nije jasna. Nije sve crno/belo. Već sivo.

Šta je sve obeležilo dosadašnje nijasniranje sive?

  • Ono što će obeležiti prvo poluvreme ovog novog vremena jeste NAVIKAVANJE NA NOVONASTALE OKOLNOSTI
  • Osećaj da ni nad čim NEMAMO KONTROLU
  • Da je slika budućnosti prilično SUŽENA
  • Obeležiće ga i OSEĆAJ NEMOĆI
  • Mnogima se spustio PRAG TOLERANCIJE NA SVE I SVAŠTA
  • Pamtićemo i po IZUZETNO VELIKOJ BRIZI ZA BLIŽNJE KOJI ČESTO NISU BLIZU
  • I po tome što smo zagubili SAMOPOUZDANJE I VERU U SVOJE SPOSOBNOSTI
  • I po tome što su odjednom na površinu isplivali POSAKRIVANI PROBLEMI, DILEME, IZAZOVI
  • I po tome što smo morali da izvadimo GLAVU IZ PESKA
  • Neki će pamtiti PO GUBICIMA NAJBLIŽIH
  • Neki po IZNEVERENIM OČEKIVANJIMA
  • I PREKINUTIM ODNOSIMA SA NEKIM LJUDIMA
  • Pamtićemo po NEIZVESNOSTI I IŠČEKIVANJU
  • Neki su OTKRILI ANKSIOZNOST ILI JE OSVESTILI
  • Neko se suočio sa USAMLJENOŠĆU

… Ovo je samo deo priče kroz koju smo putovali u SIVOJ ZONI.

Ovo su samo neke od tema koje smo načele ili kod nekih dovele do kraja u proteklom periodu pomoću Bahove terapije i Bahovih i ostalih kapi. Kroz sve naše razgovore se provlačila jedna nit – a to je da je ovo situacija koja je ozbiljna, ali da je možda pravi trenutak da sebe ne shvatamo previše ozbiljno J Neko će reći – a kako drugačije sebe da shvatimo? I dobro je pitanje – svako to radi na svoj način – ali je poenta da sebe prihvatimo sa svim vrlinama i manama – da zavolimo i volimo sebe baš takve kakvi jesmo a onda ćemo moći i da „se ne shvatamo preozbiljno“ – tj. da se izmestimo iz centra, da ne strepimo nad sobom, da se ne sažaljevamo i ne mislimo da smo unikatni niz problema kakve niko na ovom svetu nema. Kad zavolimo sebe baš onakve kakvi jesmo onda ćemo poraditi i na onim temama i izazovima koji nam ne daju da budemo srećne, opuštene, dobre same sebi. Uložićemo u sebe. Nijansiraćemo sopstvene živote, trudeći se da sive zone posvetlimo dokle god je to moguće. Da čistimo i pročistimo. Da počistimo i živimo u skladu sa sobom.

Kroz priče smo se saglasile da  NE MORAMO U SVAKOM ČASU DA BUDEMO NASMEJANE I POZITIVNOM MODU. Možemo. Ali ne moramo.

Ne moramo. O tome sam vam pričala svih prethodnih godina, ali mislim da je ovo pravi trenutak da to i praktično razumemo. Ne moramo. Nekima je to otkriće došlo kao melem, a neki su do ovog otkrića išli težim putem. Most koji ih je vodio do NE MORAM zvao se NE MOGU. Suočivši se sa tim da neke stvari zbilja u datom trenutku ne možemo – jer su okolnosti van nas dovele do toga. Ne mogu da… (svako ovu rečenicu može da dovrši svojim primerom, šta sve u prethodnom periodu nije mogao) a to nas je vodilo do osvešćenja – eto, pa i ne moram.

I neće svet zbog toga stati.

Ovo je bila sjajna prilika da naučimo da pustimo. Da se odreknemo potrebe da sve bude pod konac. Da ne budemo prestrogi prema sebi. Da od sebe ne očekujemo sve. Jer dok mi šibamo sebe i kažnjavamo se što nismo najbolje, najbrže, najefikasnije, najljubaznije, najefektivnije – drugi uživaju. Naša potreba za savršenstvom oslobađa ostale da išta rade ili da ulažu više od minimuma. Jer i što bi? Mi, da bismo bile NAJ- obavimo i njihovo.

 E, sada smo počele da učimo da svet neće stati ako se opustimo. A da je taj osećaj taaaaaaaaaaako dobar. Naravno, uz to smo naučile i da nas ne pogađaju neke stvari koje ne možemo da promenimo u datom trenutku.

I… da svet ne merimo prema svojim mogućnostima. To nas vodi u dve krajnosti – da budemo ljuti na sve one koji ne umeju kao mi i neće da rade onako kako im kažemo mi. A druga je ona kad se suočimo s činjenicom da neki ljudi rade bolje od nas, opuštenije i bez drame. Kad shvatimo da smo negde vremenom posejale svoje samopouzdanje. Često je ta naša prepuštenost dovodila i do osećaja nepravde, ljubomore, zavisti – zaboravile smo trenutak kada se naša nemoć i nesigurnost pretvorila u nešto drugo – jer potisnule smo i slagale sloj po sloj životnih izazova. Pa smo tako učile i da jačamo veru u sebe i svoje mogućnosti.

Nedostaju nam ljudi

Ono što je obeležilo ovaj period – jeste nedostatak socijalne bliskosti. Neko nije video prijatelje, neko roditelje, neko decu. To je realna situacija na koju se najteže navikavamo. Nešto mislim, to i nije nešto na šta treba da se naviknemo – jer to nije u ljudskoj prirodi. Ali, ono što možemo i na čemu smo radile jeste da lakše preprodimo razdvojenost. Da nas ne „ubija“ briga za bližnje. Da prihvatimo da su trenutno sigurniji tamo gde jesu. Da koristimo sve moguće načine da im budemo bliži. Društvene mreže, telefon, dobra stara pisma J sve su to načini da pokažemo da nam je stalo i da smo tu jedni za druge.

Samoća ili prilika da uradimo nešto za sebe

Na ovaj način smo razumele da to što smo jedan period same samo to. I ništa više. Biti sam nekom prija, nekog plaši. Treba da naučimo kako da izvučemo maksimalnu korist od toga što smo trenutno same. I da ne dozvolimo da to preraste u osećaj usamljenosti. Čitajmo, šetajmo, kuvajmo ono što do sada nismo mogle jer smo ugađale drugima, negujmo svoje telo, kao i um. Šetajmo. Vežbajmo. Meditirajmo. Gledajmo sve one filmove koje nismo stigle jer smo gledale ono što je neko drugi pored nas želeo. Prihvatimo ove trenutke kao pauzu od gužve i vreme za sebe. I, budimo u kontaktu sa dragim ljudima. A uskoro ćemo opet biti zajedno. Učile smo i naučile. J

Neizvesnosti i iščekivanje

Mogli bi biti lajtmotiv svih naših učenja. Mnoge od nas nikada nisu ovoliko dugo bili u neizvesnosti. Sve o čemu sam pisala do ovog dela protkano je ovim osećajem. Prvo smo u martu morale da otkažemo sve što smo planirale. Ok. Nekako su nas ubeđivali da će od proleća biti sve kako treba. Pa smo se naštimovale na taj osećaj. I na trenutak se učinilo da je zaista tako i da neizvesnost nestaje i da se vraćamo u neke ustaljene šeme. No, leto nas je uverilo da smo daleko od izvesnosti i da je pred nama još dug put. Neizvesnost se uhvatila ruku pod ruku sa iščekivanjem. Tako su naše nijanse sive postajale svetlije ili tamnije u zavisnosti od toga da li bi glavnu ulogu preuzimala neizvesnost (pa je sve postajalo tamnije) ili onaj trenutak u kom iščekujemo pa se siva prelivala u svetlije nijanse.

Po čemu je u ovom periodu Bahova terapija bila drugačija

Sama terapija je bila ista. Dobar praktičar ne odstupa od same osnove Bahove terapije. Razgovor je nešto što nikako ne treba preskočiti. Naravno da možete i sami da birate svoju kombinaciju, ali to nikako nije Bahova terapija. To je samopomoć.

Zašto je razgovor tako bitan?

Zato što svoj izazov delite sa nekim ko se školovao da vam pomogne da prepoznate gde je zapelo i na čemu treba da radite.

Zato što ćete kroz razgovor razumeti da niste jedini i da je sve rešivo, ako postoji dobra volja.

Zato što ćete imati nekog ko će vas pratiti na vašem putu promene i biti vaš saveznik i savetnik.

No ono po čemu je moj rad bio drugačiji jeste upravo taj deo – gde smo radili i dalje radimo na jačanju ličnih kapaciteta kroz razgovor i savetovanje. Preplitanje terapije rezilijentnosti (emocionalne otpornosti na izazove) i Bahove terapije.

I ponovo dolazimo do toga da MOŽE ALI NE MORA

I opet se vraćamo na ono NE MORA. Neke klijentkinje ne žele ili im ne treba ovaj dodatni momenat. I to je u redu. To je klasična Bahova terapija – gde se nakon svakih nekoliko nedelja čujemo, obavimo novi razgovor, rezimiramo dokle smo stigle i u kom pravcu nastavljamo.

Druge, opet žele da imaju podršku i da imaju nekog na koga mogu da se oslone, da popričaju, podele trenutak napretka, ali i da se posavetuju kad zapnu – da osveste izazov i da krenu dalje. Svako bira prema svojim željama i zamislima. A ja se obučavam dalje da bih još kvalitetnije mogla da pomognem i sebi i drugima.

Dosta toga se kuva u toj kuhinji, ali o tome ćemo uskoro više pričati. Do tada, krenite na putovanje na kom ćete otkriti gde ste to zapeli, čime ste sve to zatrpali i pretrpali svoje istinsko JA i poradite na tome da se vratite sebi. Da biste mogli da se vratite drugima. Da biste ponovo bile opuštene i srećne.

Vaš Bahov praktičar i rezilijentni savetnik 🙂

S ljubavlju, Merima

  •  
  •  
  •  
error: Content is protected !!