“Nemoj stalno da pričaš o sebi, nisi ti ostrvo, a svaki čovek koji to misli se ostrvi…” govorio mi je moj prvi “guru”, dečak od 16 godina, mudar u svojoj čistoti, čist u svom pristupu svetu. Verovala sam mu. I trudila se da budem bolja i da menjam svoj pogled na svet. Učila sam – čitala knjige o kojima mi je pričao, počela sama da pišem jer me je podsticao. Otvorio mi je svet ličnog rasta i bezbrižnosti oslobođene tuđeg mišljenja. Kada je počelo bombardovanje, i kada sam u svoj očaju, s tri srušena mosta osetila da sam sada zaista na onom ostrvu s početka, dobila sam poslednju važnu lekciju od njega. “Nemoj da se plašiš skela. Zamisli da ti je data sposobnost da hodaš po vodi. Poput Isusa. Gledaj na stvari uvek malo drugačije.”
Kako mi neki dan reče moj Peat učitelj Ivan – iscedi svako učenje do kraja pa tek onda idi dalje, tako sam i ja, čini se, svog prvog “gurua” “iskoristila” do kraja. Nikada se više nismo videli, a u istom smo gradu. Ljudi ulaze jedni drugima u život da bi ga promenili, naučili jedni od drugih neku životnu istinu, a potom se razdvojili. Ako uspemo da naučimo i ovu važnu lekciju, lakše ćemo se razdvajati i prihvatati promene kao jedinu konstantu.
Plivanje kroz učenje
Ovomesečni tekst pišem iz ugla edukatora, profesora, Bahovog praktičara, ali i večitog učenika. Lisabonska deklaracija formalizovala je ideju o celoživotnom učenju. Ali to nije nova ideja – učenje od kolevke pa do groba postoji od kad postoji čovek kao misaono biće.
No, ponekad se čini da je 21. vek doneo toliko raznoraznih učenja i učitelja da smo trenutno zaglavljeni u priči o bezbroj pravaca, učitelja, skraćenih verzija ozbiljnih učenja, instant diploma, samoukih i samoproglašenih učitelja i pravaca da običan čovek postaje zbunjen i izgubljen. S jedne strane znam da svaka roba, pa i svaka priča nađe onog kome je namenjena. No, ponekad je teško razdvojiti istinske vrednosti koje nas uče da svaki put sve dublje zaronimo u sebe i da svakim novim učenjem duhovno, ali i kongitivno uzrastemo. Umesto toga, dobili smo učenja u kojima se pliva, lagano pluta i kao rezultat – svi na kraju dobijaju uverenje da su određenu školu, kurs, obuku završili.
Učenje nije zabava, ali može biti zabavno
Naučih od još jedne fantastične edukatorke Slavice Jurić. I, zaista, cilj učenja nije da se zabavljamo ili da zabavljamo one koji su rešili da unaprede svoje znanje i da od svega toga imaju realnu korist. Dilema koju svaki ozbiljni edukator nema jeste – nisam tu da vas zabavljam, za to postoje neke druge institucije. Ali, mogu da vam približim ono što treba da naučite tako da vam sam proces bude zabavan.
Opšti je trend skakanje s učenja na učenje
Hajde da radim na sebi. I tada biramo ono što je trenutno u ponudi, a imamo novaca da platimo. Onda se jedno vreme kunemo u to, da bismo vrlo brzo krenuli na drugu, treću, petu edukaciju – plivajući kroz različite vode, nekad nespojive tehnike, neutemeljene priče – ali nas sve to čini srećnima određeno vreme. Čeprkamo po sebi i učimo dok ne postane prenaporno. Dok nas ne uznemirava previše. A onda idemo dalje. Jer, danas, u potrošačkom društvu, važi ono – platio sam i treba da mi bude lepo i učitelj treba da se prilagodi meni.
Naš institucionalni obrazovni sistem jeste usmeren prema srednjem đaku – to jest – svako može, uz minimalni trud, redovnost, aktivnost da postigne prosečne rezultate. Malo više zalaganja donosi i bolje ocene. Ali to je obavezno osnovno i srednje obrazovanje.
No, kad govorimo o učenju izvan institucija, o samoobrazovanju i neformalnom obrazovanju, situacija je, ipak malo drugačija. Milena Kostić, Bahov edukator, žena koja je prva krenula da edukuje Bahove praktičare ne samo u Srbiji, već i u regionu, iznela nam je podatak da ima oko 400 raznih pravaca, i da svako nađe upravo neki svoj koji mu odgovara. Na ovim našim prostorima većina od njih našla je svoje plodno tle. To nije loše, ali ako znamo da proberemo i nađemo ono što je rezonantno sa našim bićem.
Hiperponuda i hipokorist
Bilo je pitanje koje je i mene u jednom trenutku počelo da kopka. Bombardovani svakoga dana novim kursevima, obukama, veštinama bez kojih naš život nema smisla jednostavno ulećemo u zamku da nam baš sve to treba i da ćemo kad još samo ovo naučimo biti srećni. Bombardovani ne samo učenjem, već i učiteljima, stvar se usložnjava – jer sada više ne biramo samo pristup već i onog ko nam određeno znanje prenosi. Onda to mnoštvo ponude dovodi do spuštanja kriterijuma – jer, ako me ne zabavi prvi, hoće onaj drugi. I tako učenje postaje zabava, ali hiperprodukcija sertifikovanih svih i svakoga nije zabavna. Jer, ovde su kvantitet i kvalitet u obrnutoj srazmeri.
Kako onda da biram
Prvo treba da biramo zarad čega se obrazujemo. Da li je naš cilj samo da proširimo svoje vidike, da naučimo nešto novo i na taj način osvestimo i sebe i otkrijemo svoj put. Ili je naš cilj da već postojeća znanja usavršimo, dovedemo na nivo da možemo znanja i veštine da ponudimo kao uslugu drugima. Kad te dve stvari razgraničimo, onda već okvirno znamo kakvo učenje i kakvog učitelja tražimo. Ja bih u oba slučaja tražila onog kod koga nije zabava, ali ume da bude zabavno.
Drugo, birajte ono za šta imate dovoljno kapaciteta. Neformalno obrazovanje je stvar ličnog izbora. Na to nas više ne tera sistem, porodica, socijalni status. U onome što učimo treba da uživamo, da zadovoljimo našu radoznalost i podigne nivo našeg života. Neformalno obrazovanje je i deo naše mentalne gimnastike i higijene. Radoznalost, želja za novim, spremnost da uložimo svoje vreme u nešto što smo oduvek želeli a iz nekih razloga nismo smeli ili mogli, čine nas istinski srećnima. Zato je bitno samo da procenimo svoje trenutne kapacitete – kako vremenske i fininasijske, tako i one u vezi sa našim predznanjem i spremnošću da se nečemu posvetimo. Ono što za sebe biramo ne treba da nam bude izvor frustracije. Ne treba da se povodimo za tuđim primerom ili trendom.
Treće, birajte srcem i verujte svojoj intuiciji. Ali, proverite i reference koje stoje iza određenog edukatora. Proverite i da li to učenje ima realno utemeljenje i da li vam zaista donosi korist, dobrobit, da li je to odgovor na ono za čim tragate. Ako sve to jeste, onda se posvetite učenju.
Budite istrajni i kad je teško
I nemojte biti poput pčela. Jedna od, barem za mene tužnih rečenica, jeste – hajde da probam i ovo. Plivanje kroz znanje je svaštarenje. Plivanje kroz učenje bez zaranjanja u suštinu nauke, metode, tehnike nema nikakvu korist. Bežanja od trenutaka koji ne donose radost i zabavu već ponekad zahtevaju da budemo uporni, temeljni, da se suočimo sa sobom i da prevazilazimo lična ograničenja ne donose zadovoljstvo. Možda smo na trenutak pobegli od sebe, ali smo zapravo samo izgubili vreme, a naša duša nije dobila ništa.
Rezonujte sa znanjem…
Ovaj vek nam je doneo mnogo toga. U pojedinim trenucima nas je čak i zbunio količinom i javnošću informacija. U tom beskrajnom moru, treba znati odabrati a potom se posvetiti učenju. I, najlepše učenje jeste kada se posvetimo onom što zaista volimo, jer veliki izbor daje mogućnost da nađemo baš to nešto što je i bilo zov naše duše. Veliki izbor jeste naš izazov da prepoznamo sa čim rezonujemo i šta jeste u skladu sa našim potrebama, mogućnostima i šta će na najbolji način oplemeniti naše biće.
… i sledite svoj put
A kada nađemo svoj put, onda ga je lako dopunjavati informacijama sa staza koje se na glavnu uključuju. Ne budite sakupljači diploma i sertifikata. Hranite svoju dušu onim što joj prija, cedite do maksimuma dostupna znanja, stvarajući duhovnu vertikalu u sebi.
Danas je privilegija raditi na sebi. Dostupnost informacija, slobodan protok istih daje nam neslućene mogućnosti. Naše je samo da pametno biramo i da nikada ne prestajemo da učimo i obrazujemo se.