Svaki je Božić, dugi niz godina počinjao doskočicom mog oca i komšije – dok čestitaju jedan drugom: “Je li, komšo, znaš li ti čiji Božić prvi dođe? Katolički ili pravoslavni?” I onda bi tako satima raspredali koji nam to praznik prvi zakuca na vrata, dok su se našim kućama širili mirisi praznika, sreće, zajedništva.
Društvo se osulo
Komšije davno više nema, ali pitanje je ostalo. U porodici, poput naše, gde smo multikulti i slavimo iste praznike sa po dve nedelje razmaka, to se nikada nije smatralo preprekom za sreću. Jer sve je dvostruko. I čestitanja i poljupci i okupljanje oko porodične trpeze i čestitke i draga lica oko nas.
Kako to izgleda kod nas
A sve bismo započeli tu, početkom decembra. Jer Mikulaš (Sveti Nikola kod katolika) je 6. decembra. Tada smo, kao mali, čistili cipele i ostavljali pred vratima, i ako smo bili dobri, dobijali smo poklone. Nevaljalci bi dobijali grumenje uglja u cipele, i svi smo se kao jako trudili da nam ne dopadne tako nešto u uglancanu obuću. Naravno, to se nikad ne bi desilo, jer i najveći se nestašluci za praznike oproste.
Kuća nam je uvek skoro cela dva meseca bila okićena. A i sada je, jer je i moj dragi isto tako izmešan kao i ja. Pa su nam dupli praznici isti, ali smo ih proširili dodatnim običajima koje je svako od nas poneo iz svoje kuće.
Radost je kad neko ume da se veseli prazniku kao i vi. Kad mu ta, skoro dva meseca jelke i ostalih dodataka koji idu kao dekoracija ne smeta, već se zajedno s vama trudi da sve bude baš onako šareno, mirisno, toplo.
Decembarske praznike nam uveliča i slava našeg kuma, tako da taman dve nedelje kasnije, proslavimo i pravoslavnog Svetog Nikolu. A mi ćemo njemu, već za koji dan, poželeti srećno Badnje veče, odakle i kreće ova priča.
A nekad…
Baka je za Badnji dan spremala gube s makom. To jelo spremaju mađarski katolici. I opet od mesta do mesta ih prave drugačije. Ona je mesila kiselo testo, oblikovala u dugačke štapove, pekla a onda u platnenoj kesi držala nekoliko dana dok se ne osuše, tj. do prazničnog dana. Tada su se one sekle na veličinu zalogaja, poparile vodom, zbog posta, i posipale makom. I, da, kuvao se posan sitan beli pasulj.
Gube je, posle moja majka pravila u velikim količinama jer su nam dolazila deca iz komšiluka u čijoj se to kući to, po običaju, nije spremalo. Mi i danas na taj dan pravimo ovaj specijalitet, ali sada već u modifikovanoj verziji ubrzanog tempa života – kupimo dugačke bavarske kifle, osušimo ih i, eto, dobijemo nešto nalik ukusu detinjstva.
A praznici i treba u nama da spoje sve ono što je naš život – sve godine, ljude, trenutke i u kojima smo se smejali i kad smo plakali – jer slavimo život u svim njegovim pojavnostima.
Badnji dan je i jedan i drugi su posebni praznici. Dan pun iščekivanja, tihe radosti jer iščekujemo rođenje Isusovo, sad neko pre, neko kasnije, ali ako to radimo u slozi i ljubavi, nije na odmet da se sve to desi i po dva puta.
Iz ugla Bahovog praktičara
Slavimo praznike, čak i onda kada nam je teško, kada je neko drag otišao, kad smo razdvojeni od najbližih, čak i onda kada tu trpezu i jelku spremamo samo za nas. To je sve život. Mi ne slavimo samo u svoje ime, nego u tom času sa nama svi naši dragi, svi oni koji su ikada sa nama proslavili novogodišnje i božićne praznike, i svi oni koji tek treba da budu deo naših slavlja. Energija doma se uvećava time što se tradicije ne prekidaju, što, se običaju poštuju. Ako je vreme za tihovanje, tako ćemo proslaviti, ako je godina bila puna radosti sad ćemo još radosniji biti, samo slavimo.
Iskoristimo praznike i da podelimo ono što smo spremali sa onima koji imaju manje, ili nemaju za taj dan. Sa svratištima ili sigurnim kućama, ili onima koje je trenutak doveo u situaciju da ne mogu sebi da priušte prazničnu trpezu.
Tekst originalno objavljen u onlajn magazinu Plezir.