Svi ti kažu: “Ti si stena.” Ti si ona koja sve drži pod kontrolom. Ti si ona koja se ne raspada kad stigne dijagnoza roditelju, koja pamti raspored časova, koja vozi, kuva, teši, i koja uveče legne u krevet sa osećajem da je zaboravila da udahne.
Zovu to “životnim fazama”. Ja to zovem tihim izgaranjem.
Nisi izgorela jer previše radiš. Izgorela si jer si prestala da procesuiraš ono što osećaš, misleći da “nemaš vremena za dramu”.
Pravilo 90 sekundi (ili kako smo same sebe zarobile)
Hajde da razbijemo jednu iluziju. Neurologija kaže da biohemijska reakcija jedne emocije – bio to bes, tuga, strah ili očaj – u našem telu traje tačno 90 sekundi. Toliko je potrebno da se hormoni izluče, prostruje krvotokom i isperu iz sistema. Minut i po.
Sve što osećaš duže od toga? To više nije čista emocija. To je osećanje koje si sama (svesno ili nesvesno) rešila da zadržiš.
A kada to osećanje vrtiš danima, mesecima, dok brineš o drugima i gutaš svoje “ne mogu”? E, tada to prestaje da bude osećanje i postaje mentalno stanje. Postaje tvoj identitet. Postaješ “Žrtva”. Postaješ “Mučenica”. Postaješ “Ona koja mora”.
Telo je odavno završilo sa tih 90 sekundi. Ali tvoj um? On je stisnuo “replay”. I u tom “replay-u” ti goriš.
Stoicizam za modernu ženu (bez cveća i mašnica)
Znam, reći ćeš: “Ali ja ne mogu da utičem na to što mi je majka bolesna, ili što dete ima problem,…” Tačno. To je onaj deo jednačine koji nije do tebe. To su spoljne okolnosti.
Ali ono što jeste do tebe – i ovo će zvučati oštro, ali ti to govorim s ljubavlju – jeste da li ćeš dozvoliti da tih 90 sekundi postane 90 dana mraka.
Tvoj zadatak nije da kontrolišeš oluju napolju. Tvoj zadatak je da ne dozvoliš da oluja uđe u dnevnu sobu tvog uma i razbije sav nameštaj. Moraš naučiti da razdvojiš brigu (akciju) od zabrinutosti (stanja uma koje te parališe). Prvo je ljubav. Drugo je tiho samoubistvo.
Gde priroda preseca “replay” (i vraća tebi komande)
I upravo tu Bahove kapi rade onaj ključni, “nevidljivi” posao. One nisu sedativ koji će te otupeti da hodaš kroz život kao zombi, niti su čarobni štapić koji će obrisati bolest tvog bližnjeg. One rade nešto mnogo važnije: one gase mentalnu buku.
Znaš onaj osećaj kada ti se u glavi vrti isti strašni film o “šta ako” scenarijima? Kapi su te koje pritiskaju Stop. Znaš onaj grč u stomaku da moraš sve sama jer će inače svet stati? Kapi su te koje ti dozvoljavaju da spustiš teret, a da se ne osećaš krivom.
One su tvoj saveznik da onih bioloških 90 sekundi ne postane doživotna robija. Pomažu ti da povučeš jasnu granicu: gde prestaje tvoja stvarna briga za drugog, a gde počinje tvoje uništavanje sebe. One “štimuju” tvoj sistem tako da možeš da budeš prisutna i jaka za one koje voliš, ali ne po cenu sopstvenog nestajanja. Nećeš prestati da osećaš – samo ćeš prestati da se daviš u osećanjima. To je razlika između plivanja i tonjenja. I tu razliku prave kapi.
Izlazak iz lavirinta
Ne treba ti odmor na Maldivima (iako ne bi škodio). Tamo bi ponela svoju glavu. Treba ti povratak sebi. Treba ti onaj trenutak tišine gde prepoznaješ: “Ovo je mojih 90 sekundi besa. Pustiću ih da prođu. Ali neću postati Bes.”
To se vežba. To je mišić, kao i svaki drugi.
Ako ti se čini da si zaboravila kako se taj mišić koristi, i ako ti se čini da su tvoje figure na tabli života razbacane tako da si uvek u šahu – možda je vreme da ih poređamo drugačije.
Ne moraš sve sama. To što si stena, ne znači da ne smeš da se osloniš.
Moj inbox je otvoren za one koje su spremne da prestanu da budu svoj umor, i počnu ponovo da budu – Žene. Čekam te.