Kako sam pokušala da prevarim umor i menopauzu
Mislila sam da mogu sve. Ta rečenica je bila moj doručak, ručak i večera cele prošle godine.
Držala sam sve konce. Bila sam savršena ćerka svojoj staroj majci. Završavala sam edukaciju za Porodični poredak (jer, zaboga, moram znati još i to). Vodila posao, pisala, kreirala… U mojoj glavi je bubnjalo: “Ako staneš, nešto ćeš propustiti.”
Kada telo kaže ne: Menopauza, hormoni i san o moru
A moje telo? Moje telo je vodilo svoju tihu, iscrpljujuću bitku. Zaglivilo se. Ni tamo, ni ovamo. Pokušava da uđe u menopauzu, da nađe taj smiraj, ali ne ide. Mučimo se. Hormoni se ljuljuškaju, gore-dole, kao čamac na uzburkanoj vodi, a obale nigde. Noćima sanjam more. Sanjam tu veliku, plavu vodu koja odnosi sve, taj beskrajni mir… a onda se probudim u znoju, u istom tom telu koje ne zna šta bi sa sobom. Sanjam more, a mora nigde.
Univerzum šalje signale (a ja ih ignorišem)
Univerzum mi je bio naklonjen, na svoj način. Slao mi je poruke. Prvo kao šapat, pa kao umor, pa kao seriju malih saplitanja. Ja sam ih, naravno, razumela – terapeut sam, znam da čitam znakove. Klimnula bih glavom i rekla: “Da, razumem, usporiću… samo još ovo da završim.”
Moja lična receptura: Bahove kapi za povratak sebi
To “samo još ovo” je bila najveća laž. Izeš ga. Nije vredelo. Jer dok sam jurila da ne propustim obaveze, propustila sam sebe.
Upravo sada, dok ovo pišem, ustajem i pravim sebi bočicu. Ne klijentima. Sebi. Stavljam unutra:
-
Olive – jer mi je duša umorna do kostiju.
-
Scleranthus – za tu klackalicu u meni, za hormone koji se ljuljuškaju i ne daju mi ravnotežu.
-
Walnut – da me zaštiti u ovom prelaznom periodu koji nikako da se završi.
-
Oak – da naučim da ne moram biti hrast koji se bori sa vetrom, već da smem da se odmorim.
Ovo je moja istina danas. Ne mogu sve. I neću sve. Hoću samo mir.
Ako se prepoznaješ u ovoj trci… ako i tvoje telo ili duša čekaju neko svoje “more” koje nikako da dođe… Ne moraš da čekaš sama. Dođi. Napravićemo i tebi tvoju mešavinu. Da se umiri to ljuljuškanje.