Znaš li šta su Bahove kapi? To su nežne cvetne esencije koje osvetljavaju tvoju unutrašnju mapu — tamo gde je tuga ostala bez glasa, a krivica postala navika. I znaš li šta su porodične konstelacije? To su oči koje gledaju dublje — tamo gde nisi ti kriva, već si samo nasledila mesto u priči koja nije tvoja.
U Sistemski dijalog sa dušom spojila sam ova dva sveta. Esencija kao podrška, pogled u porodicu kao putokaz.
A onda se desi ono što je najlepše: ti konačno znaš šta je tvoje. I šta možeš da pustiš.
Zamisli da te neko pita: „Kako si?“ i da ti prvi put ne slažeš. Zamisli da umesto „dobro sam“, kažeš: „Nosim nešto teško, ali još ne znam šta je.“
Zamisli da postoji mesto gde možeš to da istražiš, a ne moraš da objašnjavaš. Gde te niko ne popravlja. Gde ti ne nude brza rešenja. Samo tihu, duboku podršku.
To mesto postoji. Ja ga gradim svakim dahom ove prakse. Zove se Sistemski dijalog sa dušom (autorska praksa osmišljena od strane Merime Aranitović).
To nije psihoterapija. To nije samo energetski rad. To je prostor gde se Bahove kapi spuštaju kao meka kiša na tvoju unutrašnju zemlju — a porodične konstelacije razgrću naslage koje si dugo zvala “mojim karakterom”.
Tu gledamo zajedno: gde si stala na mesto nekoga koga nisi ni poznavala. Kada si počela da brineš umesto majke. Kada si tiha – da ne bi nekoga podsetila na bol.
Nećemo sve rešiti u jednom susretu. Jer ti nisi “problem”. Ti si živa, slojevita, nežna. I treba ti vreme. Kao kad uđeš u šumu, pa prvo čuješ vetar. Tek kasnije čuješ i ptice. O radionici koju spremam, pričaćemo uskoro. Ispričaću ti tri bajke. Da li prepoznaješ koja je tvoja?
DEVOJČICA KOJA JE NOSILA SVE TUĐE SUZE
Nekada davno, živela je devojčica po imenu Mila. Bila je tiha, blaga i pažljiva. Iako je imala samo sedam godina, ljudi su govorili da gleda “kao da zna mnogo više”. I zaista – Mila je znala kada mama plače iako se smejala. Znala je kada je tata ljut iako ćuti. Znala je kada baka misli na nekoga ko više nije tu.
Svaki put kada bi neko u kući bio tužan, Mila bi to osećala kao da se nešto teško spušta niz njena ramena. A onda bi, ne znajući kako, počela da sakuplja njihove suze – ne stvarne, već one neizgovorene. One koje su padale unutra, tamo gde se ne vide.
Nosila ih je u svom telu – u stomaku joj je bilo teško, u grudima stegnuto, u grlu suve reči.
Jednog dana, dok je sedela sama u šumi, došla je do nje Stara Žena sa šeširom od lišća.
„Šta to nosiš u rukama, dete?“ – upita žena.
„Suze,“ reče Mila tiho. „Nisu moje, ali ih čuvam da drugima ne bude teško.“
Stara žena se nasmeja. „Suze se ne čuvaju, mila. Suze se puste. A one koje nisu tvoje – njima treba dom iz kog su potekle.“
Tada Stara Žena pruži Mili malu bočicu. „U njoj su kapi hrabrosti. Dodaj ih u svoje srce. A onda… vrati suze tamo gde pripadaju.“
Mila popi kapi, ustade i vrati svaku suzu – mami, tati, baki… bez reči, samo pogledom i blagim osmehom.
Od tada, njene ruke postadoše lagane. Srce joj zapeva kada vetar duva, a oči ostadoše bistre – jer sada plače samo kad su suze njene.
ŽENA KOJA JE BILA MAJKA SVOJOJ MAJCI
Bila jednom jedna žena koja je još kao dete naučila da čita izraze na majčinom licu. Kad bi majka ćutala, ona bi joj kuvala čaj. Kad bi majka gledala u jednu tačku, devojčica bi sedela pored nje i stiskala joj ruku.
Vremenom, majka se navikla da se osloni. A devojčica je rasla uz osećaj da mora da bude tu – kao rame, kao snaga, kao toplina.
Kada je postala žena, ponela je taj osećaj sa sobom. U svakoj prijateljici tražila je nekog koga mora da spase. U svakom partneru – nekog kome mora da bude jača polovina. Umor se uvukao u njena leđa, a tuga koju nije umela da objasni, slegla se u grudima.
Jedne noći sanjala je devojčicu koja drži rukom svoju majku. Samo što ta devojčica nije imala oči – bile su prazne.
Ujutru, otišla je u šetnju. U tišini šume, prvi put je rekla rečenicu: „Mama, ja sam samo tvoja kćerka. Nisi me rodila da te nosim.“
Tog dana, nije se sve promenilo. Ali se nešto pomerilo. Kao kad kamen počne da klizi sa srca.
Kroz naredne nedelje, postepeno je vraćala mesto majci – i zauzimala svoje. Ponekad uz suze. Ponekad uz tišinu. Ponekad samo kapima.
Ali sada, kada pogleda majku – vidi ženu. A kada pogleda sebe – vidi ćerku. I to je dovoljno.
PRIČA: ŽENA KOJA JE REKLA DA ŽIVOTU
Postojala je žena koja je znala kako se preživljava. Znala je da se sabere, da prećuti, da pogne glavu i nastavi. Bila je dobra u tome. Ljudi su je zvali snažnom, stabilnom, divili su se njenoj mirnoći.
Ali noću, kad bi legla, nije mogla da zaspi. Srce bi joj preskakalo. Telo joj je bilo umorno, ali unutra je postojala neka tišina što bolela. Kao da joj život prolazi pored nje. Kao da ne učestvuje – već odrađuje.
Jedne večeri sela je sama, sa upaljenom svećom. I priznala sebi nešto što nikada nije izgovorila: „Ne znam da živim punim plućima. Učim da budem… u životu.“
I tada je zaplakala. Ne od tuge – već od olakšanja.
Od tog trenutka, svakog dana je rekla jedno malo DA:
- DA sitnom užitku.
- DA odmoru bez krivice.
- DA rečenici: „Ne mogu sada.“
- DA sebi.
Polako je počela da oseća boje, ukuse, vetar na licu. Počela je da pleše bez muzike, da se smeje bez povoda, da se grli sa sobom.
I to nije bio kraj. To je bio početak. Žena koja je preživljavala – rekla je DA životu.
ZAŠTO OVO NE MOŽE DA BUDE JEDAN SUSRET
Isceljenje ne dolazi kad nešto “popravimo” na brzinu. Duša se ne otvara pred strancem. Telo ne pušta suze koje je godinama čuvalo – zbog jedne sesije. Zato naš rad traje.
Jer baš kao Mila, svaka od nas mora da pogleda unutra, da prepozna šta nije njeno, da dobije kap hrabrosti – i da to pusti, polako. Nedelju po nedelju, emocija po emocija.
Kada radimo duže:
- Dobijamo siguran prostor u kom telo može da spusti gard.
- Povezujemo simptome sa dubljim porodičnim dinamikama.
- Gradimo naviku nege, a ne brze promene.
- Esencije imaju vreme da deluju i podrže promene koje se ne vide odmah.
Jer upoznavanje sebe nije luksuz. To je najdublji način da budemo nežne prema sebi. To je način da konačno prestanemo da nosimo sve ono što su drugi zaboravili da puste.
Zato poziv nije hitan. Ali jeste stvaran. Ako osetiš da je vreme, javi se. Ti znaš.
Sa nežnošću, u poverenju.
Ako misliš da bi volela da učestvuješ u radionici, sačuvaj. Ako znaš da bi nekom koristilo, podeli. Ako bi želela da radiš na sebi, javi se! Piši mi u DM i javiću ti se da započnemo sa radom.