Znaš kako kažu: “U proleće se sve budi?”
Zvuči kao kliše. Zvuči kao nešto što bi pisalo na kesici čaja ili na korici jeftinog rokovnika sa cvetnim printom.
Ali evo ti iskreno – u meni se zaista nešto menja s prvim suncem koje se ne izvinjava što greje.
Proleće me, svake godine, tiho podseti da sam živa.
Ne da moram da živim — nego da imam pravo da uživam u tome.
I tu negde, među listanjem drveća i zvucima koje ne pravi alarm, nego vetar, setim se sebe.
Ja sam jedna od onih žena koje mnogo razumeju druge, ali su dugo zaboravljale da pitaju sebe:
“Ej… a kako si ti?”
Dugo sam mislila da se mora gurati, izdržati, ostati jaka.
Dok nisam naučila da nežnost nije slabost.
I da ranjivost nije opasnost, nego tačka iz koje niče snaga.
Bahove esencije su mi u tom procesu bile saputnik.
Ne terapija za “popravljanje”, nego podrška kad sam sebi šaptala “ne mogu više.”
Nisu mi rešile život. Nisu mi obrisale suze.
Ali su me, kap po kap, učile da se ne bojim svojih osećanja.
Da ih ne gasim. Da ih pustim da budu.
Moji mali prolećni rituali (ili: kako se vraćam sebi bez drame)
-
Svako jutro otvorim prozor, i pre nego što uzmem telefon, udahnem do kraja.
Bez cilja, bez plana. Samo udah. I to me prizemlji.
(Smešno je što to traje 12 sekundi, a menja ceo ton dana.) -
Pišem. Ali ne “dnevnik”, nego istinu.
Rečenice tipa “Ne znam šta osećam.” i “Hoću da me neko zagrli ali da me ne pita ništa.”
I to je okej. Nekad napišem tri reda, nekad samo psovku. -
Biram kap po kap svoju kombinaciju Bahovih esencija.
Zvuči kao mala stvar, ali taj čin brige o sebi – kad stanem, čujem se i kažem “e ovo mi sada treba” –
menja mi dan.
Ne pravim dramu. Samo sebi dam prostor. -
Zovem prijateljicu koju volim.
Ne da pričamo satima, nego da čujem nečiji glas koji me zna.
Ženstvenost je i povezivanje. Ne moramo biti same u svemu.
Znaš, dugo sam mislila da će “ženska snaga” da se javi kad sve sredim.
Kad rešim finansije, odnose, kilograme, ormare, inbox.
Ali zapravo, ona se javila kad sam stala.
Kad sam sela, popila kafu u tišini, i pustila suze bez objašnjenja.
Kad sam rekla: “Ne znam šta mi je. Ali znam da neću ovako više.”
I to je bio prvi dan mog proleća.
I tebi ovo pišem – kao žena ženi
Ako si umorna, ako si zaboravila kako zvučiš kad nisi u “funkciji”…
ako ti treba nešto nežno, tiho i tvoje…
probaj. Ne moraš da znaš kako. Samo javi se.
Bahove esencije su samo alat. Ali razgovor, razumevanje, ritam – to već pravimo zajedno.
Neka ti april ne bude još jedan mesec sa spiska.
Neka bude početak.
Početak tvog povratka sebi.
📩 Piši mi. Ne kao klijentkinja. Nego kao žena koja zna da zaslužuje više.
I koja je konačno spremna da to sebi i da.
Kap po kap. Vraćamo se. Sebi.