Ovaj put – pričamo o tvom detetu.
U prošlom tekstu pisala sam o tebi, mama.
O svemu što nosiš. O umoru, brizi, preplavljenosti.
Ali sada – pričamo o njemu. O njoj. O njima.
O detetu koje voliš. I koje svakog dana nosi svoj mali svet u telu koje ne miruje, u glavi koja stalno radi, u srcu koje ne ume da objasni kako se oseća.
O detetu koje ne može da sedi na mestu.
Koje brzo plane, pa se teško smiri.
Koje zaboravi šta si rekla pre dva minuta, a pamti da si se juče potresla.
Koje se stidi da odgovori.
Koje se boji da ide samo do table.
Koje se boji da pogreši.
I koje ne zna da ti kaže šta mu je. Ali ti znaš.
Bahove esencije nisu lek. Ali jesu podrška.
Prirodne, blage kapi koje ne menjaju dete, ne sputavaju ga, ne “ispravljaju” ga.
Već ga podržavaju.
U onome što mu je najteže — da se smiri, da se opusti, da se odvoji, da poveruje da može.
Pomažu mu:
-
da lakše prihvati promenu (nov razred, nova učiteljica, nova pravila),
-
da se izbori sa stidom i tremom,
-
da veruje u sebe i pokuša, čak i kad misli da neće uspeti,
-
da ne plane za svaku sitnicu i ne reaguje burno,
-
da ostane prisutan i fokusiran,
-
da lakše obradi ono što ga je ranije povredilo ili ga i dalje tiho boli,
-
da lakše spava, jede, uči i igra se.
Za dete koje stalno sanjari.
Za ono koje skače i upada u reč.
Za ono koje se ne odvaja od tebe.
Za ono koje se stalno izvinjava.
Za ono koje sve drži pod kontrolom.
Za ono koje stalno greši jer se boji da neće uspeti.
Za ono koje se ne oseća dovoljno dobro.
I da — za ono koje nosi oznaku: ADHD, anksioznost…
Jer sva deca vole. I trude se.
Samo im je svet ponekad preglasan, prebrz, pretežak.
Kada ti vidiš ono što drugi ne vide.
Ti znaš da nije “bezobrazno”, da nije “lenjo”.
Ti znaš kad ga nešto muči, i kad “nije ono svoje”.
Ti si ta koja zna da:
-
ponekad moraš da ponoviš isto deset puta,
-
da odgovoriš učiteljici umesto njega,
-
da trčiš između škole, logopeda, terapeuta, domaćih, užina i raspoloženja,
-
da noću gledaš u plafon i misliš: da li će biti u redu?
Biće. Ali dobro je imati podršku.
Kombinacija esencija se bira prema emociji – ne prema dijagnozi.
Bahove esencije ne uzimaju se nasumično.
Ne koristi se sve odjednom.
Najviše 7 se kombinuje – pažljivo, uz osobu koja zna da sluša.
Jer dete možda ne ume da kaže šta ga boli.
Ali neko ume da prepozna.
Zato se esencije biraju zajedno sa praktičarem, koji ne pita “šta nije u redu”, već “kako možemo da pomognemo”.
Na kraju – samo da znaš:
Nije loše ako tvoje dete ide drugačije.
Nije greška ako mu je potrebna dodatna pomoć.
Nije tvoja krivica što si nekad umorna.
I nije slabost ako poželiš da nešto olakšaš — sebi i njemu.
Ponekad je dovoljno da imaš njegovu ličnu bočicu sa kapima.
Da naprave mesta za disanje, igru i povezanost.