fbpx

VERUJ U LJUBAV U DOBRU I ZLU

Pratim dosta predavača, holističara, psihologa, NLP predavača. U stvari, istinski pratim nekoliko njih, a onda se pojavi neko ko na trenutak privuče moju pažnju, počnem da ga pratim i vrlo brzo se sve svede na jedno te isto. Sve je svede na priču o svetu koji negira postojanje binarnosti. Na svet u kom stalno sija sunce, u kom nema ničeg negativnog, u kom svi misle samo pozitivno i dešavaju im se samo lepe stvari. I, sve mi to zaliči na onu reklamu o moru, školjkama i životu u svesci na kockice. E, sad u reklami svet jeste šaren i lep, ali mi živimo malo komleksniji život. Ali ću vam reklamu ipak provući ovde da razumete kako se osećam kad mi neko obećava da će me naučiti da živim život bez druge strane, bez senke i bez ikakvih drugih emocija osim onih srećnih… Veruj da više verujem Nikoli kad objašnjava Violeti hoće li je boleti kod čika zube… 

Veruj u ljubav. Plesačica u balansu. Crno-bela fotografija.

Hajde da se ogradim odmah na početku. Volim život, i živim ga koliko god mogu srećnije. I verujem u to da svi treba da budemo srećni, i da svi treba da budemo zdravi i da svi treba da budemo što pozitivniji.

No, ono što bih nekako najpouzdanije mogla da vam kažem da verujem, jeste da svi treba da budemo ljubav. Da sve što jesmo i sve što radimo i sve što pričamo i o čemu mislimo da je ljubav. U svom najčistijem značenju. I fizičkom i duhovnom i duševnom i emocionalnom. Ljubav.

Ako bi trebalo da biram jednu oblast na kojoj bih radila na sebi i čemu bih se posvetila u radu sa ljudima jeste osvetljavanje i otkrivanje ljubavi u nama. Posvetila bih svoj život tome da svi osetimo da smo bića dostojna ljubavi i da treba da volimo sebe i druge.

Za sada je jedina osoba koju uspevam da ubedim da istrajno, bez pitanje do kada će to da traje, ide ovim putem moja persona. Ne zato što drugi ne veruju u to da sve je ljubav. Daleko od toga. Prvo, to nije moje otkriće i znam divna bića u svom okruženju koja su dostigla ili su jako blizu otkrivanju istine o tome da smo ljubav. Čista. To je put kom sam posvećana i na kom se osećam istinski dobro i srećno i sigurno. 

Što sam u stvari počela ovo da pišem?

Ovo, čime bih se ja lično najrađe bavila to je bila laka, malo duža digresija. O nečemu drugom sam htela. Rekoh, volela bih da i sebe i vas učinim večito nasmejanim. Mada, ne znam šta bismo sa tim osmehom. Bojim se, obahatili bismo se, kad bi život bio samo jedan veliki osmeh. Ne bismo ni znali da ga imamo jer bi nam postao tako uobičajen. Kao zid okrečen u belo pored kog svaki dan prolazite.

Da, danas mi je stigla ponuda za još jednu u nizu radionica koje bih rado pohodila kada bi svet bio bolji kad bi se to što nude moglo ostvariti i kada bi tvrdnje da život ne mora biti TEŽAK, NEPRAVEDAN, NESREĆAN…  bili tačni.

Jednostavno, išli smo u školu. Čitali smo knjige, gledali filmove, slušali ljude i njihove životne priče. I, da li smo igde ikada dobili potvrdu da život može proći bez teškoća, nepravde, nesrećnih okolnosti, patnje, bolesti? Pa čak i bajke, na kojima smo svi odrastali, između drugih stvari, uče nas i ovome.

Jer, nema osmeha bez suza, nema pravde u svemu – i nije naš put ravna linija gde ako ne pravimo greške, neće biti ni nepravde. Nismo sami na ovom svetu da bismo mogli reći da nikad nećemo patiti –  a kad odemo, onda nam patnja i biti važna neće. Jer, pre nas, odlaziće iz naših života ovako, ili onako ljudi i to će nas neminovno činiti i nesrećnima i patićemo. I dešavaće se nepravde i biće nam teško.

Uvek će biti perioda teških i biće patnje.

Ali, ono što treba da nas nauče jeste kako da znamo da sve prođe pa  i taj tamni period i da posle njega dolazi i sreća i radost, i zdravlje i osmeh. To je ono što treba da znamo. Da volimo sebe istinski iz dubine duše da i kad je najteže, i kada najviše boli i kada je toliko tamno da mislimo da nema dalje, da znamo da će sve to proći i da baš u toj ljubavi nađemo spas i stepenice za izlazak iz stanja koja nisu prijatna ali su ljudska.

Kad vam pišem, ne radim to napamet. Moje iskustvo nije teorijsko. I nije knjiško. Mada knjige divno o tome govore. Niti je samo moje životno iskustvo koje pokušavam da vam podmetnem kao opšte iskustvo.

Više od 26 godina rada s ljudima, s decom, pa skoro 10 godina praktičarskog rada, pa onda i priče i iskustva iz života – sve mi to daje za pravo da imam svoj lični stav.

E, da… nije da nisam pokušavala da negiram u jednom periodu svog života tu tamnu stranu života. I što sam više pokušavala bilo mi je gore. Pa ja pojačam, a mozak ne prihvata. I bila sam prilično nesrećna i anksiozna u tom periodu. Jer mislila sam da samo sa mnom nešto nije u redu. Ja se trudim da budem uvek u pozitivnom modu, da mi misli uvek budu pozitivne, da kreiram budućnost…

A, hajde još samo jednu stvar da dodam na sve ovo… (mada osećam da ću još jednu dodati, kao kraj priče). Čim ja treba da kreiram pozitivne misli znači da sam u negativnoj fazi. Ne možeš bez treniranja i nekih međukoraka preskočiti čitav dijapazon osećanja između sreće i tuge, patnje i radosti. Niti možeš kad ti je baš teško da kreiraš srećnu budućnost. Onda ti je pomalo sve crno ili barem sivo. Možemo da zamislimo okvirno šta bismo voleli za mesec, godinu, pet godina… Pa onda polako da razrađujemo svaki od tih perioda.

Svi smo mi ličnog bola počeli da se menjamo

Svi smo mi prvenstveno u ovu priču krenuli tako što imali neku svoju tešku priču. I rešili da prvo dovedemo sebe u red. Onda neko stane jer mu je to bilo sasvim dovoljno, a neko nastavi tim putem da bi mogao svojim znanjem i iskustvom da pomogne drugima. Kao što ljudi upišu medicinu da bi izlečili nekog sebi dragog, ili psihologiju da bi prvo sebi neke stvari dokučili, a onda grade sebe i svoj put.

Tako da, ne verujem vam ja u tu priču da će me neko naučiti životu u kome nema tuge. U kome nema suza. U kome nema patnje. U kome nema bola. Ali, nemojte da vas odgovorim da vi ne probate da to naučite. Svi oni koji su birali i ostali da sređuju svoje emocije i život sa mnom, znaju da će osetiti dijapazon svih svojih emocija i da ću ih podržati u tome jer sve je to ljudski i sve smo to mi.

I kad plačemo i kad bismo udarali u zid od bola i kad padnemo na kolena, i kad ponosno ustanemo i kad otresemo kolena, i kad se osmeh razvuče i kad lebdimo od sreće i kad nam smo skroz u svetlosti. A put od jednog do drugog jeste upravo to – ljubav. Ona je most koji nas uvek vrati sebi. Samo treba da naučimo tu, naizgled jednostavnu stvar. Kad nas ljubav drži u svojim nežnim rukama, tada smo sigurni. Ne verujte mi na reč, verujte u ljubav i u njenu moć i to da je njena volja uvek dobra. Bolja od najboljeg što možemo da zamislimo.

A Bahove kapi nam pomažu da je ponovo pronađemo u sebi. I da verujemo u sebe. I ljubav.  Vidimo se i ovde

 

  •  
  •  
  •  

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

error: Content is protected !!