fbpx

KAKO NAS PROSEČNOST U STVARI ČINI SREĆNIMA

– Hajde, oceni je… 

– Ne mogu. Nije moj tip.

– Ma, nije to važno. Reci kako ti se čini… Na primer, prosečna. I ti je ocena.

– Ne razumem…

– Pa meni i se često baš prosečna devojka dopadne. Ne mora da bude neki poseban moj tip…

Ovih dana se spremam da pričam sa vama na jednu, za mene važnu temu. I namesti mi se ovaj razgovor. Momak i devojka koji rade za jednim od gradskih šaltera, dok rade… malo i razgovaraju. A neko poput mene, mnogo voli da čuje te crtice iz života.

Bila sam na njegovoj strani. Mada niko od nas, iza šaltera, nije tražio da strane biramo. Bila sam na strani običnog, jednostavnog života, u kome vam je dozvoljeno da se ni sa čim posebno ne izdvajate, a da budete društveno prihvatljivi. Bila sam na strani momka koji sa svojih tek malo više od 20 zrelo razmišlja. Ili misli iz srca.

Naša aktuelna tema

Jedva sam čekala da dođem kući da ispričam Siniši. Zašto? Jer smo nekoliko dana pre toga imali jedan vrlo konstruktivan razgovor. A povoda je bilo više. Ali se svi svode na jedan – brate mili, kako smo počeli da komplikujemo život, propagirajući raznorazne izuzetnosti, priče o propuštenom u životu, o nadoknađivanju istog.

Moja lična kriza savršenstva

U jednoj od tih kriza sam pred svoj 50. rođendan bila i sama. Nisam se razvodila, nemam problem u braku, nemam problem sa decom, poslom, novcem. Ali, svaki dan su mi iskakala razna obaveštenja – o tome da treba da probudim svoju izuzetnost. E, sad dok je to bila jedna ili dve ponude… nisam ni obraćala mnogo pažnje. Ali, kad sam bukvalno postala zasuta ponudama da probudim… da osvestim… da pronađem… onda sam se uplašila za sebe – jer sam odjednom bila u teškom daunu. Majko mila, pa kad ću ja sve to stići? I zašto je dotična u meni zaspala, i gde je otišla… Taman sam nekako ušla u priču o unutrašnjem detetu, i odrezonovala sa njom, sada treba da jurim ženu u sebi… A bila sam, pa hajde da kažem srećna dok nisam spoznala šta je sve nestalo i uspavalo se. 

Ljudi moji, zaista sam bila nesrećna nekoliko meseci. Čitala sam sva ta obaveštenja i ponude i mislila – odakle da počnem. Moj problem je taj što ne volim da se preterano otvaram u javnosti, niti da plačem među ljudima, niti zbog prirode posla mogu da putujem na vikend ture, niti bih da se tetoviram da bih pokazala svoju osobenost. Mislila sam da mi spasa nema. Nisam za javne promene, ne mogu ni vremenski da se uklopim…

A onda shvatim da nisam sama u svom sosu

A onda su počele da se pojavljuju klijentkinje koje su prijavljivale problem nenalaženja sreće. I to su uvek bile one koje su bile u braku ili stabilnoj vezi, skućene, finansijski relativno stabilne. Idu na more, neke i na zimovanja, druže se… ali su nesrećne. Pa smo kroz razgovor shvatile da nije baš da su nesrećne, ali nisu stalno srećne. Aha… jedna dilema rešena – strah od toga da sa nama nešto nije u redu ako nismo 24 sata u srećnom vinklu. Malo sutra. Sme se biti i nesrećan. Ako potraje, onda nije dobro, ali povremena nesreća i tuga su naš reper da prepoznamo trenutke sreće i ličnog dobra

Pa onda iskrsne problem sa mužem ili partnerom. Kad se osvrnu na 10, 20, 30 godina braka – shvate da su čitav život s jednim čovekom, da im ne iskazuje pažnju, da je stalno umoran, da stalno radi, da ne voli da ide u šetnju, da bi samo gledao televizor… I shvatim da sve opisuju prosečnog muškarca sa ovog podneblja. Koji radi čitav dan, koji isto tako upada u krize kao i žene, koji ne voli da se šeta (ali ako mu to upakujete u neku drugu priču… pristane da obiđe koji krug po gradu sa nama), koji jednostavno voli da pogleda neki sport, akcioni film… I koji je u istim krizama kao i mi. I zato nekad ćuti.

I vidi nas smrknute dok se presabiramo šta smo sve propustile u životu, pa se zabrinu da nešto nije u redu, a mi… umesto da svoje nedoumice od starta delimo sa njima, ćutimo, misleći da je njihova dužnost da nam čitaju misli i ugađaju… I toliko dugo ćutimo dok problem ne postane istinski. Dok se tišina ne pretvori u muk. Pa smo nesrećne i krivimo svoje supruge.

Ne valja nam posao. Ne bismo da idemo na isti. Ne bismo ni da sedimo kod kuće. Nismo našle svoju svrhu. Tražimo svoju svrhu. Ne bismo ništa da menjamo, ali nismo zadovoljne onim što nam se trenutno dešava. U dilemi smo. Tražimo sebe. Tražimo savršenu u nama, a dozvolile smo da se toliko toga na njenu glavu stušti da je jadna stvarno zaspala i skupila se u nekom ćošku i čeka.

E, sada, da me ne shvate pogrešno svi oni koji bude savršenu u nama. Apsolutno se slažem da treba da osvestimo svoje potencijale, da pronađemo ono što nam je po prirodi dato – ženstvenost, nežnost, seksualnost, senzualnost, snaga… No, isto tako bih skrenula pažnju da mi ništa ne znači probuđena savršena, ako u mom partneru (mislim… shodno savršenoj treba da bude gospodin savršeni) ne probudimo istog. Jer, ako on ostane običan, na kauču, s daljinskim upravljačem u rukama, umoran od posla, nesrećan zbog svega oko sebe, šta da radi gđa  savršena?

Da traži savršenog- van svoje kuće. Jer, to je još jedna tema koja se otvori na praktičarskom razgovoru – kad se nađe taj idealni van kuće – on je stvarno idealan – voli da se šeta s nama (daleko od grada i ljudi), voli da je u sobi bez televizora, bez daljinskog i posvećuje nam svu svoju pažnju. Ne kuvamo mu, ne peremo, ne tešimo kad je umoran od posla ili bolestan, ali sa njim provodimo samo idealne trenutke. Trenutke u kojima smo se sredile cakum-pakum, namontirale frizuru, delilirale se, našminkale se. Oni su mirisni, lepo obučeni, šarmantni. Ali, oko nas nema mirisa hrane, nema dileme ko iznosi đubre, ko ide u nabavku, čiji nam roditelji ovaj vikend dolaze u posetu. Sa njima se viđamo samo u idealnim  uslovima.

A kad se desi da s nekim od njih sletimo s oblaka u realni život, shvatimo da je onaj s kojim smo pola svog života bio skroz ok. Sve što smo dobili s ovim imale smo i s onim.  Ova priča je samo za one drage dame koje su opterećene pričom o prolaznosti života zaboravile da neguju svoju vezu, tražeći je izvan sebe i van svoje kuće. Ne odnosi se na one koje su u realno teškom braku koji ozbiljno puca po šavovima.

Dugačak uvod 

… za ono o čemu sam htela da pričam sa vama. Kažem ja svom dragom – šta fali biti prosečan? Mi smo se školovali po programu za prosečnog đaka. Do trojke je mogao svako, uz malo više truda tu je bila četvorka, a izuzetnost je bila nagrađena peticom. I nismo svi stremili izuzetnosti. Ali i taj prosečni učenik je bio sasvim dobar za jedan običan, srećan život. Znao je onoliko koliko njemu za život treba.

Drugo, prosečnost ne znači da smo loši. Naprotiv.

Setimo se kako se dobija prosek

Prosečno ne znači loše, rekoh već. Prosečno znači da smo u nečem bolji, a u nečem loši, a neke stvari radimo jednostavno samo dobro. Pa kad se naše savršenosti saberu sa našim običnim i manje dobrim stranama, dobijamo prosek. Niko od nas nije u svemu savršen. Jednostavno, nismo tako skrojeni. Ne možemo na svakom polju davati maksimum sebe. Ako sam savršeni sportista, onda sam prosečna kuvarica i majka. Ako sam savršena majka, onda sam prosečna na poslu. I tako svako može da nađe svoje savršenosti i dobre strane i manje dobre strane i da od toga napravi svoj lični prosek.

Neko je nakon ove poslednje Đokovićeve pobede nad Federerom napisao – nemojte da vam uzor bude Đoković, Tesla, Milanković. Oni su izvan konkurencije. Uzor su nam sjajni ljudi iz našeg komšiluka, prosečni – dobri ljudi. No, danas smo sa svih strana pritisnuti imperativom da moramo na svakom polju da budemo odlični. Sa zvezdicom. Da budemo savršene radnice, da imamo savršenu karijeru, da stižemo na sva društvena dešavanja, da smo sveprisutne majke, da smo čarobne domaćice, ljubavnice… Uvek raspoložene, srećne, nasmejane, doterane, zdrave, vitke, idealno obučene. Pozitivne. Da uvek vidimo dobru stranu. DA NIKADA NISMO UMORNE. DA NIKADA NE OSETIMO PRITISAK SVIH OVIH SAVRŠENOSTI. DA NEMAMO LOŠ DAN, NEPROSPAVANU NOĆ…

Pa onda nam i partneri moraju biti isti takvi – jer ne ide, sestro slatka, uz savršenu ženu prosečan muž. A još veći problem je da nam dete bude prosečno. Da ima dve četvorke. Da prođe s vrlo dobrim uspehom.

Nikad više dece s odličnim uspehom, ali, nisu baš nešto srećni. Nikad više dece na fakultetu. Jer, i sami priznaju roditelji im nisu dali da posle srednje škole malo žive, putuju ili se zaposle već su morali da se upišu na fakultet. Ispunjavajući roditeljske želje, ta deca dugo ostaju deca i često pred kraj studija postanu nesretna jer je to korak kad bi trebalo da počnu svoj život.

Krugovi nesrećnih i tužnih ljudi

Samo zato što smo sebi nametnuli ideju o tome da moramo biti srećni i savršeni. Bežimo od prosečnosti. Bežimo od običnog života. Bežimo od jednostavne sreće. Živimo tuđe života iz filmova, knjiga. Idemo sa učenja na učenje, tražimo učitelje, a znanje ne primenjujemo jer bi to značilo opet da treba da se suočimo sa sobom.

Imala sam priliku da i na Bahovim konsultacijama srećem tu vrstu ljudi. Za koje znam da na sledeći razgovor neće doći. Ne zato što nemaju novca ili vremena. Već zato što su navratili samo da čuju šta im se iz ove perspektive nudi. A već imaju ideju koje bi sledeće učenje ili terapiju mogli da okušaju na putu potrage za savršenstvom. Tragajući za savršenstvom oni ostaju ispod proseka jer se svemu prosečno ili malo posvećuju. A kad to saberete oni od svega tek malo štrpnu i po malo znaju.

Moj lični benefit od prosečnosti

U početku sam bila tužna, ali su mi mnogo iskusnije praktičarke i osobe koje se bave učenjima i tehnikama rekle da jednostavno treba da ih pustim. Oni su večiti tragaoci, jer ne znaju šta u stvari traže. Ne umeju da definišu šta to žele, a onda ne mogu ni da dostignu savršenstvo.

Oni su bili dobra škola za mene. Da naučim da ne očekujem savršenstvo od sebe. Da ne mogu da ubrzam nečiju promenu. Da ne mogu da ga ubedim da istraje. Da ne mogu da učim ljude kako da budu srećni (jer oni to već jesu samo ne umeju da osveste istu). Da razumem i kad se vrate jer su zatvorili krug potrage.

Da budem srećna zbog onih koji ostaju. Koji su spremni da budu ustrajni na svom putu. Koji su otvoreni da kombinuju, da prate svoje srce, da menjaju, da prepoznaju i prihvate i svoju tamnu stranu da bi razumeli svoje svetlo.

Sa njima sam se menjala i svaki put se menjam i ja. Jer privlačimo one koji se na našoj vatri mogu ugrejati.

Privlačimo ljude kojima se dopada naš način rada, naša blagost, a nekad i strogost.

Privlačimo baš one koji nama trebaju da bismo mi učili i bivali bolji.

I to je jedan divan prosek. 

Samo ga se ne treba bojati. 

Prihvatiti da smo u nečem najbolji a u nečem tako obični jeste smisao prihvatanja i razumevanja sebe. Da ne možemo biti jednako dobri niti jednako loši u svemu. I da kada sve saberemo dobijamo nas divno prosečne. I srećne. 

Ako ste spremni da otkrijete prosečnu, ali srećnu ženu u sebi, dobro mi došli. <3

  •  
  •  
  •  

Comments (2)

  1. Fenomenalno napisano i opisano ! Bravo za Vas ! Pozdrav !

Comments are closed.

error: Content is protected !!