fbpx

KAKO DA VRATITE LEPE TRENUTKE I DRAGE LJUDE U SVOJ ŽIVOT

Počinjete svoju dnevnu rutinu. Pijete kafu i gledate statuse na FB. Vidite fotografije svojih prijatelja. Petak veče oni negde u izlasku. Zajedničke fotografije s letovanja, dečjih rođendana. Vas na njima nema. Koliko se sećate, nisu vas ni zvali. Oni se lepo druže, dok ste vi još  jedan petak presedeli kod kuće. I pred vama je još jedan vikend za koji nemate planove.

KAKO DA VRATITE LEPE TRENUTKE I DRAGE LJUDE U SVOJ ŽIVOT

Nešto se u vama buni

Neki čudan osećaj u vama. Ne možete baš da definišete da li je tuga, ljubomora ili bes. Razočarani jeste. Pa zar vas da ne zovu? Zajedno ste odrasli, išli u školu, fakultet, prošli prve ljubavi, rastanke…

Mešaju se osećanja. Od radosti do tuge. Eh, lepih vremena. Kad se samo setite svega. Kako ste ludovale u izlascima. Još uvek vam u ušima zvoni čarobni smeh – pa da, kad si mlad možeš sve. Ali sada ih ne razumete. Nije više ni mesto ni vreme za takve avanture. Ko još ima snage da posle čitavog dana na poslu izlazi. Odakle im snaga? A i volja?

Slike u vašim  mislima

Pa dok tako vrtite film – od onih starih, za vas dobrih vremena i slika na kojima ste sa prijateljima i vi, do ovih današnjih dana – slike u vašoj glavi blede kao kad sunce jednim zrakom zapali parče papira. Šta se desilo u međuvremenu? Gde ste to vi nestali, kad ste prestali da budete deo priče? Zašto vas više nema u njihovim pričama? Kad su pustili taj zrak koji vas je izbrisao iz njihovih zajedničkih trenutaka?

Do koga je

Jer, sigurno nije do vas. Zar ne?  Niste vi ni prstom mrdnuli. Dobro, niste ih dugo zvali. Baš dugo, ako malo bolje razmislite. Ali, stvarno niste imali vremena. Ponekad biste uzeli telefon u ruke, pa ga spustili. Sledeće nedelje. Napolju je kiša, ili je previše toplo. Frizura vam nije u najboljem redu. Ne znate šta biste obukli. Na televiziji je dobar film. Muž je pozvao drugove pa treba neko da im bude pri ruci da im doda piće. Ipak ste vi domaćica.

Upadate o u krug razvlačenja vremena

Pa spustite telefon. Da, sledeća nedelja je sigurno rezervisana za izlaske. I za drage ljude. Pa onda opet nešto iskrsne. Nije stvarno do vas. Pa, možda i da se saglasim s vama. Nije do vas. U vama je.

Život je poput niza tračnica

Život nam nije ravna linija. Više je poput paralelnih, ili čak ukrštenih tračnica. Pa u toku samo jednog dana više puta promenimo pravac. Jednim idemo na posao. Pa se prebacimo na one tračnice za kafu s najboljom prijateljicom. Pola sata, samo da je vidite. Onda opet skočite u one koje vode do supermarketa. Nekad se prebacite na tračnice koje vode do kafane gde vas čeka društvo za opuštanje. I tako nekako običan život i funkcioniše.

Sećate li se kad ste život usmerili samo u jednom pravcu

No, pokušajte da se setiti kada ste povukli sve one ručice i usmerili sve tračnice u jednom smeru. Kuća, porodica, posao, krevet. Virite na FB. Lajkujete fotografije prijatelja, a niste sigurni baš da se toliko radujete. Ako ste iskreni prema sebi, razumećete da se ne ljutite na njih, nego ste tužni zbog sebe. Nisu oni vama ništa uradili. Kad opet uđete u onaj svoj film setite se i da su vas oni redovno zvali. Kafa? Piće posle posla? Roštilj kod… Vikend na Fruškoj…

A vi ste ih sve na fin način odbijali tražeći izgovore

I u jednom trenutku su oni povukli onu ručnu s vašeg koloseka – uz reči – dobro javi se kad budeš mogla. Pa vam je laknulo. Uf, ne moram više da smišljam izgovore. Kad mi se bude išlo, javiću se. Na tren su vam olakšali. Oslobodili su vas večitog pravdanja. Dali su vam slobodu. Ali, vi se niste snašli u svemu tome. Ona je za vas samo značila da možete da se ulenjite, prepustite dosadi i monotoniji. Da vam svi dani liče jedan na drugi. Da nemate frizuru za izlazak. Da vam orman bude pun komotne garderobe za kuću i one ozbiljne za posao.

No, nemojte biti prestrogi prema sebi. Svi mi u životu barem jednom upadnemo u zamku zvanu linija manjeg otpora. Prepustimo se vodi da nas nosi. Lakše je ponekad baš tako, nizvodno. Pustimo se, pa neka ide.
I u redu je to. Neko vreme. Kratko. Da se odmorimo od svega. Da se presaberemo. Spere ta voda niz koju smo se pustili sve ono što nam je višak, što opterećuje, što nam ne da da dišemo punim plućima. Spere, ali treba znati i kada je trenutak da iskočimo na obalu i ponovo se dovedemo u red.

Vreme da se vratite životu

Da ponovo živimo. Da opet skakućemo s tračnice na tračnicu. Da budemo umorni posle dana provedenog na poslu, ali i sa prijateljima. Da se vratimo kasno iz bioskopa jer smo baš htele da pogledamo film sa najboljim drugaricama. Da špartamo po gradu i gledamo izloge, zabave radi. Da besciljno lutamo i pričamo o svemu i svačemu.

Vreme je da se vratimo među ljude. Prijatelje. Da ih pozovemo i kažemo – gde ćemo u petak? Imam karte za pozorište, hoćeš sa mnom? Da napravimo žensku žurku u svojoj kući. Da odemo na književno popodne.

Ponekad vam se čini da je sve to nemoguća misija

Znam, nakon toliko vremena čini vam se nemogućim. Pomislite – šta ako su me zaboravili… šta ako su napravili neki novi svet bez mene… šta ako ja više nisam za duge noćne izlaske… šta ako, šta ako…

… nećete znati, ako ne probate. A kad probate, shvatićete da se ništa nije promenilo. To su i dalje vaši ljudi sa kojima vas toliko toga veže, da zaboravu nema mesta. Setite se, oni su vama dali slobodu da se vratite u društvo kad osetite potrebu. Dugi, noćni izlasci – niko vas ne tera da čekate zoru budni, ali budite iskreni, da li je bolje ne spavati prevrćući u glavi šta ako film… ili biti budan uz dobro društvo.

Kako da znam da mi je lepo

Čitav naš svet je dualnost. Kako ćete znati da ste srećni, ako nemate sa čim da poredite taj osećaj? Umor nakon provoda s društvom je lep. Znamo da smo radili nešto što nam prija, pa nam i ti trenuci ne padaju teško.

Kad svoj svet počnemo da prilagođavamo spavanju, komotnoj odeći, frizuri koja ne zahteva mnogo ulaganja, nesređenim noktima – mi upadamo u monotoniju. Kako da znamo kako izgleda s druge strane ako sebi ne dozvolimo taj izazov?

Kad je vreme za alarm

Kad počnemo da se iščuđavamo i da „drobimo“ – kako im ne dosadi… nemam ja više snage za to… nije to za mene… tada znamo da nismo na vreme izašli iz one vode koja nas nosi pravolinijski.

No, dok nas ima, ima i izazova. Prestanimo da budemo životni kibiceri – vratimo se u film, u one lepe slike s početka priče. Slike na kojima smo i mi srećni zajedno sa dragim ljudima. Slike na kojima smo akteri.

Nije uvek lako, ali se isplati

Ponekad taj povratak može biti težak – čak da nam se čini nemogućim. Ali, treba samo malo pogurati i malo više poželeti, probuditi ponovo u sebi tu vatru sreće i opet smo u sedlu. Ako vam je teško da se sami vratite u igru – a vi izazovite sebe – ako ni to ne pomogne – pozovite u pomoć prijatelja, ili vašeg praktičara bahovih esencija.

Bitno je da se mrdnete i vratite na slike svog života.

  •  
  •  
  •  
error: Content is protected !!